Крвавим пољанама

 

Крвавим пољанама

 

I

 

Кад се зора вине са пучине,

Зарумене брда и планине,

Дођи муз0, из надземног стана,

Додај мени лиру ко Омиру,

Задахни ме душом духа твога,

Да опјевам славу рода мога.

И страхоте рата европскога;

Да достојне дигнем споменике

За народа мога мученике.

 

***

Весели се вило нагоркињо!

Бјежи у шкрип гујо присојкињо!

Гусле моје од суха јавора

Одјекните к’о таласи мора;

Ти гуслару грмни гласом лава

К’о гром када брда разорава,

Нек се чује, нека одјекује:

 Од сињега мора до Дунава,

Од Карпата до Југославије,

Од Кавказа до плаве Адрије.

Мили Боже, који чуда ствараш:

Мале дижеш, велике обараш,

Што си јутрос маглом обавио

И покровом црнијем покрио

Пусте дворе од Беча ћесара?

Што је Босна земља узаврела

К’о жерава из врела пепела?

Што се тресе шехер Сарајево,

Шт ли јечи гора Руманија

Таласа се сва Југославија!?

Није чудо мио побратиме,

Послале су виле посестриме

Младо момче од двадест година,

Из Грахова, из Босне поносне,

По имену Гаврила Принципа,

И дале му биља планинскога.

Рад лијека рода словенскога,

Да он иде 0д града до града

Hoceћ’ лијек брату који страда;

Да подигне муње и громове,

Да разори куле и градове

Гдје се српски гонитељи легу;

Да запали небеска кандила

Све сагори што му народ мори.

Младо момче виле задахнуле:

У срцу му срџбу унијеле

У души му огањ распламтјеле;

Пружиле му снаге и прегнућа,

Послале га на пут ускрснућа.

Оде Принцип носе га вихори,

А прате га незнани духови,

Докле дође Дрини води хладној

И ту нађе Српкињу дјевојку:

Рубље пере на камену стере;

Воду пије, поток сузе лије.

Млада Мара с водом разговара:

“Дрино хладна, да ти јаде кажем

Чини ми се лакше ће ми бити,

Тебе ће се на ме разжалити:

Имала сам три брата од мајке

Радована и с њим Милована

И Јована од петнаест љета,

Сва три су ми пошла у солдате,

Да их Швабе бичевима туку:

Да су браћа на мјесту једноме

Могла бих се с јадом разабрати,

Но су моју браћу раздвојили:

У Истрији једног отправили,

Другог Бечу, трећег Варадину.

Па бих и ту жалост опростила,

Но дођоше царски јаничари,

Да по Босни купе данке скупе:

Моме бабу ишту сто дуката,

Мени ђердан од сувога злата,

Старој мајци вјенчано прстење,

Секи Јели образ и поштење.

Ми смо дали све што смо имали,

Стари бабо немаше дуката,

Па објеже у доње одаје:

Сави Јели руке око врата,

Да је склони и да је заклони,

Да је брани, да част не сахрани.

Ударају плетене камџије:

Баба вежу Швабе шићарџије,

Одведоше њега у Зеницу

И бацише у ледну тамницу.

Сестри Јели руке савезаше,

За репове коњма привезаше,

Одведоше гором и планином,

Да је муче, да им воду вуче

И да боса скаче по камења

Без поноса и свога поштења“.

Кад то чуо Гаврило Принципе:

У груди му срце задрхтало,

У образ му крвца појурила,

У тигра се душа претворила,

Црни мрак се на очи навука,

У џепове полеће му рука,

Челом му се расуше облаци,

Па он биље од планине баци

И сам собом гњевно проговара:

“Српкиња ме не родила мајка,

Но Њeмица или Маџарица,

Ако нећу чика-мученика

Осветити или погинути

И покајат’ Јелу — вилу б’јелу“.

Што је рек’о није преварио:

Сарајеву граду дојездио

И ту мрклу ноћцу преноћио,

Па ујутро рано подранио:

Сам се шета кроз гамиле св’jета

Мрко лице у пола прикрио,

Да та жбири и швапски вампири

Не би знали или упознали.

Мало стало дуго не трајало:

Стаде хука градским калдрмама,

Док ево ти Франца Фердинанда,

Насљедника Бечкога ћесара

И госпође насљедниковице,

На њихова кола без волова,

Без коњкијех снага и ђемова.

Младо момче скочи из прикрајка

К’о рис љути на тигра помамна:

Часнијем се крстом прекрстио,

У огњена кола ускочио

 И два зрна хитро истурио:

Једно уби Франца Фердинанда

Под гроце, гдје му куца душа,

Оно друго насљедниковицу,

Обоје су пали, задрхтали,

Ни живе их земља не сачека!

На Гаврила појури гомила,

Он се смије ко да вино пије:

Царева га стража ухватила,

Бијеле му савезала руке,

Повела га у мрачне подруме,

У које је вода до чланака

И д0 паса кости од јунака,

Гдје не гледа сунца ни врхунца,

Зоре, данка, ни добра јунака.

Хране момче хљебом од мекина,

А дају му воду из подрума;

Постеља му два камена сиња,

Узглавница — Змија подземница.

Мучили га за петнаест дана

И петнаест ноћи у самоћи:

На глави му врелу воду лили,

А кроз длане клинце ударали,

Да казује што му се нареди,

Да Србију земљу обиједи,

Да је била њега отпремила:

Да подигне Босну на оружје,

Да убије Франца Фердинанда.

Кад Гаврилу мука додијала,

Витешка му душа затрептала,

Пa презриво грмну мушким кликом:

“Чујте мене правде угњетачи!

И голога робља мучитељи,

Ја нијесам најамник Србије,

Но апостол све Југославије:

Моје дјело давно се зачело,

У духу ми велике нације,

Која ће вас брз0 походити

 И почето дјело наставити“.

 

II

 

То варвари једва дочекаше,

Па крвави ферман написаше

Краљу Петру Карађорђевићу:

„Слушај, Петре, стари одметниче,

Нашег дома безумни крвниче,

Ако нама за дванаест сати

Не дозволиш да пређу солдати

Бијеломе граду Биограду,

Да по њему траже разбојнике,

Краљу Петре, Твоје посланике,

Што их ноћно шаљеш преко Саве,

Преко Дрине дунавске пучине,

Да одметну од ћесара рају,

Херцег-Босну твоју да покају

Жива ћемо тебе ухватити

И оба ти ока извадити,

За вође ти ставит доглавнике:

Твог Пашића — лукаву лисицу.

Пa Ilутника — старог одметника

И Протића — мутимировића,

Да те воде сентом и свијетом

И да просиш, да се хљебом храниш.

Оба твоја сина — властелина

Намучити, живе објесити,

На Авали о јеловој грани,

Да их орли једу и гаврани.

Па Србију и Македонију

Покорити, коњма прегазити,

Пола од ње за се оставити,

Пола дати Бугарскоме краљу;

Иcjeћ’ чеда на грудима мајке;

Поробити младе србијанке,

ІІа Маџаре с њима оженити,

Што ће такав народ породити,

Да пркоси Богу и ђаволу

И да утре име Србиново.“

 

III

 

Кад краљ прими крвава фермана,

Очи му се суза напунише:

„Авај мени до Бога милога,

Што бу сада сирак без никога?

Русија је наша заштитница;

Ал’ далеко мору на сјеверу,

Србија ће бити костурница

Док се она крене и окрене

Ко ће море људи окупити

Од Амура до Висле крваве!?

Црна Гора — та шака јунака,

Да је сваки муња из облака,

И да би се сољу претворили

Једва да би ручак осолили

Душманину народа Српскога,

Што нас стеже и у ланце веже.

На Бугарску и на Румунију

Зар се смијем братски ослонити

И помоћи од њих затражити?

Гдје су Њемци земаљски главари,

Дух Словенски ту не господари.

A Грчка је љуто стијешњена

Од остатка Турске царевине,

Што Босфором и још господари!...

Три смо до сад рата издржали:

Царевину турску похарали,

Бугарима тежак удар дали

Од невоље против своје воље,

Умирили Арнауте љуте,

Да не краду и народ не муте.

Мој се народ није одморио,

Ни хаљине од крви умио,

А сад ми се рукавциа баца

Од злотвора са Бечкога двора;

Да је — примим хвата ме грозница,

Да не примим - остах кукавица

Докле сунце над Авалом грије.

И пишу се ратне историје,

Боље примит — погинут витешки,

Но не примит — сносит оков тешки.“

Ово рече, па се прекрстио,

И на сто се златан наслонио,

А у руке перо прихватио

И овакву књигу накитио:

„Чуј ћесаре, од Беча главаре,

Србија је моја бабовина,

Њу је Ђорђе и остале вође

Побунио, на сабљу добио,

А ја сам је сабљом проширио.

Србијанци — то су дјеца моја,

Ја сам с њима у сред љута боја

Живовао и муке свика0.

Ви сте чули да смо изгинули

Док смо наше земље поврнули

Од Турака, добријех јунака;

Ал’ се немој, царе, преварити,

Да је моја земља без народа

Чија прса напаја слобода.

Знам да имаш по сто на једнога,

Ал’ се надам у правду Бога,

Да ће ти се поломити зуби

У наш хљебац крвави и груби;

Да ће пасти сила пред свијешћу.

Удри, царе, доведи варваре!

Ја те чекам с пола милиона

Војске, што је у свијету нема:

Што умире ћутке, без кукања.

Што се бори у пољу и гори,

Као да је у тврде ровове,

Свјесна за што своју крв пролива;

Не тражећи крста, ни медаље,

Славопојке што воле дјевојке,

Ни остале славе ни признања.

А армије из моје Србије

Предводиhе мој син Александре,

Што су турском рату прославио,

И Косово наше осветио.

Да знаш царе мога Александра,

Да зна што је моја војска кадра

Не би тако о нама мислио,

Ни Србији ропством пријетио.

Ти си први започео кавгу,

На мој народ намет ударио,

Покуш’о му понос саломити

И светиње у блато бацити.

Ми ћемо те мушки дочекати,

Ми ћемо се и зубима клати

У одбрани части и имена

И за Ускрс српскога племена”.

Па он зове сина Александра

И овако њему проговара:

“Александре, чедо моје драго,

Ја сам сине много остарио,

Остарио, тешко оболио,

Немогу се ни коња држати,

А камо ли војском управљати.

Ти ћеш, сине, мене послушати

И команду над војском узети;

Ти ћеш лако мегдан задобити

И Србију земљу одбранити

Од проклете из Беча аждаје,

Што је гадну чељуст разјапила,

Да прoгута нашу дједовину —

Докле имаш храбре генерале:

Јест Путника, старога ратника,

Горског џина — Мишић Живојина,

Божанића и Степановића,

Бојовића, Михајла Рашића,

И старога Божу Јанковића;

Докле имаш војску Шумадијску,

И топове планинске — громове,

Па тобџије добре нишанџије,

И комита и каваљерије;

Доста праха, а нимало страха;

Изобиља хљеба и новаца

И дебела меса од оваца,

Од Мачванских крава и волова;

Докле имаш љубав соколова,

Што би, сине, стобом и за тобом

И у сиње море ускочили,

С вјером да би њега умирили

И његову силу савладали.

Ту су љубав, сине, доказали

У све тешке кланце и ударце

Од Санџака и Македоније,

Албаније и плаве Адрије.

Добра срећа тебе на пут била,

Војска твоја Босну освојила“.

Александар бабу приступио,

Па му десну руку пољубио

И овако њему говорио:

„Оче мили, немој се плашити,

Ја ћу сјутра заставе развити,

Добро Бечу ручак припремити,

Више соли но претила меса.

Добар биљег имам од јунаштва:

Кад сам јуче у лов полазио,

Подамнoм се вранац помамио,

Cкаче пољем по седам лаката,

Поносито уздигао главу,

Tледа оком на крваву Саву;

Из корица сама сабља скаче;

Мени срце бије у грудима

Кaо море о тврде брегове —

То су знаци — бићемо јунаци.

Ја ћу дјејов завјет испунити:

“Baл0виту Дрину пребродити

И честит у Босну походити“.

Петар сина у чело пољуби

И у тешке мисли се удуби.

 

IV

 

Кад ћесару Петров гласник дође:

Књигу штије крупне сузе лије

Стачу му се низ бијелу браду

Као кипа са букова лишћа

На столу се челом наслонио

Десном руком срце прихватио,

Да му неби утекло из груди,

Па уморан клону са столице,

Поче грепсти смежурано лице

И ко авет стаде да се криви,

Дрмну двором вапај жалостиви:

„О Маџари, одметници стари!

O Бечлије на диван делије,

За јунаштво луде аџамије,

Што ми вече живота трујете;

Што старошћу мојом тргујете!?

Зар не знате да земља Србија

Није данас ничија прћија?

Зар не знате крваве солдате:

 С Неве, Волге и хучнога Дона?

То је народ с двјеста милијона,

Он Србију мази и помаже,

Пред Европом за њу се залаже.“

Гроф се Бертхолд близу цара нађе,

Па овако говорити зађе:

“Драги царе земљи господаре,

Што те плаши проклета Србија,

Што Твој народ мути и убија?

То је земља кавге и нереда,

Сатрвена јадна и малена

И у турском рату ослабљена.

Што те плаши пространа Русија,

То су пуста поља и пустаре,

С мноштво људи без војничког духа,

Који пију жежену ракију

И у миру и бој када бију;

Њих Јапанци од педља јунаци

Савладаше бише и поклаше,

Камо л’ неће силне трупе наше.“

Ово рече и цару притече,

Поднесе му готова фермана,

С којим народ зове са свих страна,

Да се бори Србију покори.

Цару дрхти и срце и рука,

Перо узе и утрије сузе,

Па нашкраба к’о проклети даба —

Своје име пропаст царевине.

 

V

 

Силна војска опремат се пође

Нешто мало милијон војника

Све Маџара љута убојника,

Па Словака, Чеха и Хрвата,

Које мећу у прве редове,

Да им руше словенске градове.

Пође војска пут земље Србије:

Да покори мукама умори

Српске дике с Битоља војнике

И хероје с града Куманова,

Осветнике крваве Сливнице,

Заточнике вјере и слободе,

Носиоце круне Душанове.

Европска се пера затупила,

Да умире Бечкога ћесара,

Да умоле цара Њемачкога,

Без потребе да не лију крвцу

И Европу у рат не увлаче.

Стари ћесар и послушат ћаше,

Да га Нерон Виљем не нуткаше.

Дипломатска замрије преписка,

Зелени се столи поломише

И оштра се пера побацише;

Топ и пушка Европом завлада;

Сви народи заставе развише:

Поведоше људе на кланицу

Против њине воље и потребе,

Да обијест оловом умире.

Олуја се страшна подигнула,

Да уништи многе тековине,

Што их вијек вијеку донесе.

Обуче се знање у незнање;

Помахнита мало и велико,

Да крв лије и напредак руши

И да трује срж народној души.

Зар је ово вијек препорода,

Вијек знања, културе и реда:

Кад се право свачије поштује:

Кад страстима човјек не робује;

Кад не влада песница јачега?

Није брате, то су маштаније,

Бајке, лажи од разних отаца.

Човјек оста оно што је био,

Како га је Дарвин покрстио,

И да другог пљачка и убија.

Док се вијек ниже за вијеком

Човјек ће се клати са човјеком.

Сви су људи зликовачке ћуди,

Кад им дигнеш са душе завјесу,

Кад им дирнеш у личне светиње,

Видиш да су дивље животиње:

Некада се кољу ко тигрови:

Некад јарам тегле ко волови;

Један за нос милијоне вуче:

Други себе од страха утуче;

Један ћути други свијет мути;

Један проси други круну носи.

А сви скупа једна руља глупа:

Што се ломи док се не поломи:

Што се коље док се не искоље.

 

VI

 

За четрдест и четири данка

И толико ноћи без престанка

Бију Швабе града Биограда

Са обала Дрине воде хладне,

С монитора с крвава Дунава.

Биоград се из темеља тресе

И по њему богомоље руше.

Оде јека од града до града,

Докле дође на сред Петрограда

До дворова орла сјевернога,

Николаја цара Словенскога,

Јеку чује Бечу поручује:

„Слушајте ме из Беча господо,

Докле траје Руса на алаје

И војника и домобраника,

Србију ћу од ропства бранити,

A Берлину рогове сломити;

Из окова милијон робова,

Који цвиле проклињу Русију,

Који сносе вашу тирјанију;

Избавићу и барјак развићу

На дворове бечкога ћесара.

У што сте се лудо заумили:

Да Србију земљу прегазите,

И Европу крвљу обојите?

Вјера моја платићете скупо,

Ваше дјело безумно и глупо.

Мене боле српске покрајине.

Што их као мираз присвојисте,

Све без муке и крваве руке.

Већ су мене тужбе умориле

И сузе ме по срцу раниле,

Моје јадне браће једнокрвне:

Из питоме земље Далмације,

Тужне Босне и Херцеговине,

Па Словачке и Боке Которске,

Дивне Крањске, Чешке и Хрватске

И питоме земље Војводине.

Ја сам своју душу опаклио

И у Бога дио изгубио,

Слушајући вапај и ридање

Браће наше у окове ваше,

Све за љубав мира европскога,

А на штету рода словенскога.

Зар не знате не знали вас људи,

Кад Маџари ваши поглавари

Подигоше буну и узбуну

И развише заставе крваве,

Да разруше вашу царевину.

Тад се Руси с Маџарима бише

И Маџарску буну угушише.

Ал у Кримском рату крвавоме,

Ви сте на нас руку подигнули,

Зачудили свијет неваљалством

Помажући наше противнике.

То недјело и још Руси памте.

Сад су дошли дани жељковани,

Да вам зајам нечовјечни врате.

Данас вадим сабљу из корица,

Опет ћу је вратит у корице,

Кад Балканске Словене сјединим

И у једну скупим царевину

Много већ у него што је била“.

Па Николу стрица дозиваше

И овако њему говораше:

„На част теби војска и армада

Пођи у рат за слободу свету

И уништи аждају проклету“.

 

VII

 

Свуда Вихор разагнао таму

Над Шабцом се још вију облаци

И просипљу на њ кишу крваву.

Бога моли Стојановић Павле,

Парох стари града Шабачкога,

Да отклони муње и облаке

И сачува мачванске јунаке

Од крвника и Богомрсника.

Празник бјеше, црква се сијаше,

Павле свету службу почињане,

Мутне очи к небу подизаше,

Док по цркви сабље зазвeкташе,

Официра Бечкога ћесара.

Један од њих проговара Павлу:

„Слушај добро, српски свештениче!

Ако би се данас преварио:

На молитви име споменуо

Бившег краља твоје отаџбине

Ти ћеш лудо изгубити главу,

Већ спомени име цара мога

Будућега господара твога“.

Павле слуша а кључа му душа,

Мрко лице плам му обузима,

А сјећа се Ђера и Руфима,

Па с амвона у одежди златној

И са светим путиром у руци,

Пошто гордо уздигао главу,

Загрмио свечанијем гласом:

“Ни у здравље цара ни ћесара,

Но у здравље господара мога,

Краља Петра од земље Србије,

И његове витешке армије,

Што ће мене старца покајати

И злотворе наше истјерати

Да не скврне вјеру православну.”

Официри Бечкога ћесара

На вјешала објесише Павла.

На јаблану осушена грана,

Под јабланом рака ископана.

Ту поноћи слазе светитељи,

Преливају рајскијем сузама

Гроб новога Божјег угодника,

 

VIII

 

Кад падаху танад из пушака,

Као врела туча из облака;

И кад Дрина вода проносаше

Одсјечене руке од јунака

И крваво рухо и оружје:

Лети Витез на коњу лабуду,

Голу сабљу у десници носи;

Ура!“ — Виче и злотворе коси.

То бијаше краљевићу Ђорђе,

Па кад Дрини валовитој дође,

Угна коња води у валове,

Не тражећи моста, ни газова;

Душманско га тане ударило

И грдну му рану направило:

На сатце међу лопатице.

Поче момче др’jемат на лабуду,

То војници српски опазили,

Па са коња њега уграбили;

Од пушака љесе направили,

По редом га носе по двојица

У болницу у српску границу

Да се вида од тешкијех рана,

Да се опет спреми за мегдана.

 

IX

 

Деветога септембра мјесеца,

Кад планински вјетри ударише

И јесење кише поплавише,

Поља равна дуж воде Дунава

И главице до града Лознице:

Нова снага словенскога врага,

Мрска сила, из Беча гомила.

На Србију земљу ударила.

Србијанци големи јунаци

Бране своја села и градове;

Губе своје прве соколове.

Колико је поља око Дрине

И главица око Посавине,

Свуд су српски љеши посијани.

Tу падају поглавице редом:

Од каплара, па до генерала;

Учители и њихови ђаци,

Професори и стари јунаци;

Свештеници, ратни дописници.

Свак с љубављу врши дужност своју

И сви с реда падаху у боју.

То је народ, који зна што хоће;

Зна што хоће кај бура мријети,

Народ, који не жали мријети:

Кад се тражи, да се Српство снажи.

 

*

 

Тамо доље код села крај врела:

Скупиле се сеоске дјевојке,

Прате у рат нове караване,

Моле Бога за своје драгане,

Када дужност отаџбини врате,

Да се здраво кућама поврате.

Једна од њих што најљепша била,

У црни се вео обавила:

„Моје друге не биле вас туге,

Ви чекале свака злато своје,

Ја сам јуче сахранила моје.

Са Дрине ми стиже гласник црни,

Да мој драги на бојишту паде,

С њим су моје покопане наде.

Рекоше ми рањени војници,

Да не беше сред љута мегдана

Бољег борца од мога драгана.

То ме тјеши, јер знам није варка,

Јер знам да сам љубила јунака!“

 

X

 

Киша лије, сијевају муње;

Вјетар бије, јече провалије.

Вила кличе, громогласно виче,

Са Рудника више Међедника;

Зове вила српског насљедника,

Александра, Петровога сина:

Александре, од Србије главо!

Српска дико, уздање и славо,

Гдје си јутрос, синко, на уранку:

Или пијеш жежену ракију,

Или јашеш витку бедевију,

Да је пробаш је ли за кочију?

Ако пијеш жежену ракију,

Већ је никад не попијо, сине,

Од ње ти се грло осушило,

А пиће те по срцу ронило;

Ако јашеш витку бедевију,

Да уграби на пољу кочију,

Већ је никад не појах’о, сине,

Боже ти је растргнули вуци.

Да л’ не видиш, већ га не видио:

На Србију удри силна војска,

Има војске стотину хиљада,

Већ ти узе Уб и Мионицу,

Село Словац - друмску раскрсницу;

Скоро ће ти у Ваљево доћи,

Живијем га огњем сагорети;

Похватати твоје генерале,

Без јуначке ране и одбране:

Тебе бјеле руке савезати,

Послати те Бечу ћесарову

И опустит земљу Србинову;

Посвојити куле и читлуке,

За Маџаре створити беглуке.

Знаш ли, сине, бољела те глава,

Какве бјеху српске војсковође,

Од Србије кнежеви и вође,

Што дигоше куке и мотике,

За појасом сребрне ножиће,

А у руке мотке и кочеве;

Направише од трешње топове,

Прах од црна угља липовога;

Истјераше из Србије Турке.

Какав бјеше: Петровић у Ђорђе,

Милош вођа другога устанка;

Љута змија Бирчанин Илија;

Узун Мирко и поп Милентије;

Какав беше Богићевић Анто:

Соко сиви Чарапићу Васо;

Какви бјеху два Недића млада;

Какав бјеше Зеко буљубаша,

И његови голаћи јунаци:

Какав страшни Курсула Јоване,

Са хајдуком од Крајине Вељком;

Какви бјеху Ђеро и Рувиме,

Са још много људи од старине?”

Са јавора са високе гране,

Црни гаран вили одговара:

“Немој вило корит насљедника,

Ја ћу мјесто њега говорити,

Што је било, ІІто се догодило.

Ево има већ Двјеста година,

Од како ме мајка подњвила,

Од како ми израстоше крила:

Гледао сам људске касапнице,

Мртва бића и крвопролића;

Ал’ још не би такве мјешавине,

Таквог клања, таквог умирања

И љешева таквога сијања,

Као ево три недјеље дана

От Лознице, па до Мионице.

У свакоме кланцу јадиковцу,

Видио сам Петровога сина:

Око њега лете генерали,

К’о змајеви кад се небом вину;

То су, вило, Обилићи нови,

То су, вило, хитри соколови.

Сваки вођа има по пет рана

И још бије крвава мегдана.

Кад би њина сагледала груди,

Те би рекла и би се заклела,

Да се диго и Милош и Марко,

Стари Богдан и војвода Јанко.

На Повљену, високом камену.

Видјех, вило, српског заставника,

Поцрњела од барута лика;

У руке му крвава застава:

Избуцана и прорешетана;

На јунака седамнаест рана

Од сaбaљa и швапских пушака;

Још се јунак потрбушке вуче,

Док се у шкрип ледени увyче:

Па заставу трже из њедара

И с њом поче да се разговара:

“О заставо, моја веља славо,

О заставо, вјерна друго моја,

Кад унесох тебе са разбоја,

Да те туђе не мрљају руке,

Не остане клетва на унуке,

Не боле ме ране, ни ожиљци“.

То изрече, барјак пољубио,

И витешку душу испустио!“

На Тештана на воду студену,

Видјех, вило, старца Радована:

И ма чича сто и двадест љета,

Сви му зуби здрави и бијели,

Перчин му се до појаса вије,

Б’јела брада по груди га бије;

Плуг времена избразда му лице;

Румене се старцу јагодице,

Ко младићу од петнаест љета;

Ево има већ осам година,

Од кад Швабе Босну заузеше,

Да се нехтје старац обријати,

Нити своје косе порезати;

Он жалује, за Босном тугује,

Жалије му по Босни градове,

Но унуке и своје синове,

Које ‘но је скоро изгубио,

На тврдоме Куманову граду.

 Он по Босни некад ратоватше,

Од Турака рају слобођаше.

Иде старац, вије му се брада,

А води га унука му млада.

А кад дође води на обали,

Он загрмље витешкијем гласом:

„Браћо моја, пушке оставите,

Па палоше оштре повадите,

У душмане јуриш учините;

Кад се с њима клaше ваши стари,

Никад на њих пушке не мећaxy.

Beћ их живе ханџарима клaxy“.

То охрабри храбре убојнике:

У Тештана воду загазине,

Корита јој меса напунише,

И злотворе натраг повратише.

У ровове, међу соколове,

Видјех, вило, Петра Мркоњића,

Старог вођу Босанској Устанка, І

Из Тополе витеза јунака,

Гдје сам пушку у рукама храни,

Своју земљу од душмана брани.

И ако је Петар остарио,

Он се није лежат научио

На душеку и на свилу меку,

Кад крв лијy његови јунаци,

Кад се вију крвави барјаци

На бедеме града Биограда.

Са Петром су два његова сина,

Ко орлови лете по планина:

Храбре своје уморне војнике,

Један исти хебац с њима једу

И заједно јуре на побједу;

Покров су им муње и облаци,

А душеци — дубоки ендеци.

Кад војници виде краља свога

И два сина срца његовога:

Сви добију срца горских лава

И полете на поља крвава.

То је, вило, онај узрок прави,

Што Србина диже и прослави.

Сад чуј гласе словенских изрода,

Отпадника Бога и народа,

Из Софије, подземне ћелије,

Која за част никад знала није,

Од кад Кoбург са њом господари:

Русе лаже, Бечу измећари.

Он објави преко најамника,

Преко својих, вило, плаћеника:

Да Србија за свагда умире,

Да је треба рањену дотући,

И у њено срце се увући.

Као лупеж у тор без чобана,

Пробости је врхом јaтaгана.

„Брегалницу нашу костурницу,

Треба нама данас покајати

И Србију бутум ископати”.

Тако Кобург размишља и сања,

Не зна да га варају надања,

Заборавља кукавица стара

На поразе код мутног Вардара;

И Србија да није прћија

Tрулог Беча, окрутног Берлина,

Већ слободна српска царевина:

Гдје се српски и дише и пише:

Гдје се српски твори и говори;

Гдје слобода не робује људи,

Гдје се сваком по правици суди,

Гдје се мито није зацaрило

И поганство људско утићило;

Гдје се племством нико не башкари

И не пита од куд су му стари;

Одакле му и баба и мајка

И имали велможа рођака;

Гдје је народ и краљ једна душа;

 Гдје се свака мудра ријеч слуша:

Била она од проста сељака,

Од кућића, ил’ “никоговића“

Од сирака из братства нејака,

Од чобана, или чиновника,

Од мајора, или од војника.

Кад се моје очи засузише

И од крви отежаше крила,

Ја се винух Авали планини

И починух на јелу зелену;

Кад под јелом приспјела дјевојка,

 Није, вило, к’о друге дјевојке:

Очи су јој два прољетња сунца,

Двије руке два стуба од злата,

Грло као лабудова крила;

Лице као у зв’језде Данице.

Кад говори сва гора шумори:

На дјевојци чуда и знамења:

На глави јој круна сва од злата,

А у круни гривна дијаманта;

На челу јој жарко сунце сија,

Двије траке крвљу окупане

Низ мраморне опружила груди,

На тракама златно слово сија:

„Ја сам Нова Велика Србија!“

Вран се спусти низ јелове гране,

Вила пође небу под облаке;

Још не беше одморио крила,

Док запjева из облака вила:

Црни вране, немој јадовати,

И Биоград стугом спомињаті,

Ето сада на капије града

Залепрша Петрова застава;

Кроз град трешти свирка и музика,

Веселе се срца у војника.

Данас, вране, другога децембра,

Колико је простране Србије,

Нигдје у њој швапске душе није;

Сем читаве хорде рањеника

И пукови од заробљеника:

Гроб до гроба, мрамор до мрамора;

Нема вране, стопа земље црне,

Која није три пут окупана,

Крвљу Срба, ПІваба и Мауара!

 

XI

 

Поранила китна Црногорка,

Са сред Брда Милица ђевојка,

На дан сами Василије свеца:

У мила се водом са студенца,

Накривила од чохе капицу,

Огрнула струку сингавицу,

А мараму од копрене црне

Преко бјела врата претурила;

Истоку се млада окренула

Уздахнула, Бога споменула;

Сјају црне очи у ђевојке,

Кaо зубља у густоме мраку,

Иде млада без иједног друга

Друмовима Косовскога Луга:

Дохвати се гора и планина,

Катунскијех брда и урвина;

Ту и овђе на Цетиње дође.

Иде млада кроз уске сокаке

И разгледа токе на “јунаке“.

На Делије од злата димије,

Џамадане од сребра коване,

Мор долaме од чохе зелене,

И гуњине од бијела шајка.

Ал какви су весела им мајка:

Мого би им писати по лицу,

Сваки сала носи по торбицу,

И не гледа голу сиротињу,

Што се гладна вије по Цетињу.

На њихове жене и дјевојке:

Гледа млада свилу и кадифу,

Уске сукње златом опточене,

На прсима броше и дукате,

Око рука гривнe бeлeнзука,

Око врата коже од кунице,

Свијема се румене уснице,

Не од крви, живота и меса,

Већ од разних чина и вјештина;

Челом им се вију коврчице,

По два сата раде штипавице

Док с’ удесе и косу уресе;

Кад поред њих прође улицама

Загуши те мирис од балзама.

Кад Милица и то разгледала

Сама собом тихо говорила:

„Боже мили, да судбине горке!

Зар су ово наше Црногорке?“

Па дубоко млада уздахнула,

Од госпођа главу окренула.

И још не хтје нигђе починути,

Ни зној с гојна лица обрисати

До пред дворе Петровића Краља.

Краљ угледа прикладну дјевојку,

На мермер се руком наслонио

И овако цури говорио:

“Кћери моја, лијепа ђевојко!

Кога тражиш, што л’ те боли млада?”

“Господару, Петровић Никола,

Ти знаш добро, Брђанка не тражи,

Ни дуката, ни ђердан од злата,

На паре су лакоми трговци

На ђердане цуре проигране.

Ја сам дошла од муке и бола,

Да ти кажем јаде срца мога:

Ти знали, краљу, није давно било,

Кад си барјак на Дечић развио,

Турском царству рата објавио,

Ти поведе листом Црногорце

Изведе их на поља крвава;

Што год бјеше лакца и крвавца,

Томе, Краљу, кости остадоше

Од Адрије, па до Романије;

Остаде ти земља без јунака,

Без својијех вођа и првака.

Што не паде на бојне пољане,

То остави њиве не оране

И продаде коње не седлане,

Па позајми на камату новце

И отиде преко мора слана,

Тамо некуд преко Океана,

У проклету земљу Америку,

Да под земљом тражи маџарије,

Да гa мeмла од камена бије.

Кад би дошо на главице зборне,

На пољане пред манастирима,

Гдје се некад вино точијаше,

Весељаше и коло играше:

Гдје до зоре гусле удараху

И јунаке наше спомињаху, —

Данас, кpaљy, нигдје никог нема,

Осим жене и чеда нејака:

Сви у црна фута замотани,

Ојадили и омршавили,

Као да су сви у паклу били.

Данас нема у Бјелопавлиће:

Наше дике и наде велике,

Бригадира Бошковића Блажа.

Поједе га густа помрчина,

Не знадосмо њему погибију:

Ил га муња уби из облака,

Или мучки пушка из прикрајка:

Нема бана Петра Симовога

Ни дели је Бошка Протовога

Нема нама Тодоров Милоша,

Из Пижиһа села маленога;

Ни јунака Пера Надовога,

Па два брата два Ђурановића:

Нема Бошка Кујанова сина,

С Ћуриоца сокола и борца.

Нема бана Брајовић Новака,

Са Гостиља витеза јунака.

Кo ће мору воду измјерити,

И све младе главе набројити,

Чи домови данас стоје празни,

И још ме чуј, Црне Горе Краљу,

Ја сам седам изгубила брата,

Од Дечића до воде Бојане,

А два јуче на пољу Грахову.

Кад на њега Швабе ударише.

Ја сам моју браћу прежалила,

Гробове им вином прекадила;

Ал’ из прошлог рата седам брата,

Ја не могу никад прежалити;

Јер им кости труну у туђину;

Бог убио Скадар на крајину,

Што премами на своје капије

Цвијет наше дичне Брђаније,

И прoгута пола Горе Црне!”

Тек дјевојка тужбу исказала,

Са Табле су звона закуцала,

Кроз Цетиње кола заиграла,

У знак среће, која трајат неће:

Црногорци Скадар заузеше,

И свилене барјаке попеше,

На дворове два Мрњачевића:

Вихор сломи копља по барјаке

И растјера несрећне јунаке:

Паде Ловћен, Скадар и Крајина,

Црну Гору прекри помрчина.

 

XII

 

Већ од глада пола војске пада,

Од болести мрамори су чести

ІШто ј остало и то је пропало:

У свакога видиш духа злога;

Помућене без живота зене;

Нога клеца у груд срце јеца

Свуд тјелеса од људскога меса

Натрпана к’о лишће са грана.

Мртви леже коњи јаићаци,

До њих мртви од глади јунаци,

Печат смрти видиш подједнаки

То на коњу, то ли на јунаку.

На крај пута мртваца надута

Неће живи оком да погледа,

Камол’ како закон запов’једа —

Да га као Србина сахрани.

У каман се срца претворила

А у душе гуја уселила,

Па не мисли нико ни за кога

Ни за себе ни друга до себе.

Мајка чедо из наручја баца,

Да не слуша његово кукање

И без хране тешко умирање.

Мудри људи постали су луди.

Изгубљена вјера и уздање

И настало опште распадање;

Већ не слуша каплар ђенерала.

Сви се руже, један другог туже:

Неко криви Врховну команду

Неко краља и његову владу,

Кривца правог сви познају редом,

Ал’ су срца растрована редом

Па се збори и што се не твори.

Омрзнуо јунак на јунака,

Омрзнуо јаки на нејака,

Брат на брата, мајор на солдата.

Није шала слобода је пала

Без кривице јуначке мишице.

................................................

................................................

ІІІто претече посље слома злога

И бјежања без ума и знања,

То се склони Скадру и Валони,

Подгорици и Андријевици.

А Краљ Петар, Врховна Команда

Стари Пашић и његова влада

Отидоше Крфу питомоме:

Тешко ли је на врата небрата,

Закуцати и братом га звати;

Ал’ још горе служити злотворе,

На огњишту гдје си се роди0

И својом га крвљу натопи0.

 

*

Дај ми боже срце од челика

И велику душу осветника,

Да у трену бола и очаја

Не прати ме вихор уздисаја;

Да на живим и ово Косово,

 Што Србина постиже на ново

И да видим на кулу Јакшића

Опет барјак Петра Мркоњића.

Бог и правда свјетовима влада,

Амин, Боже, да и моја нада

Буде дјело и скоро видјело.

 

XIII

 

Три крвава полећела врана:

Један лети из земље Белгије,

Они други са сред Шумадије,

Трећи право са поља Цетиња;

Што је гавран из земље Белгије:

Оба су му поткресана крила;

Ал’ је снага, као што је била;

Што је гавран из земље Србије,

И њему су крила поткресана;

Ал’ су здраве очи у гаврана;

Што је гавран са поља Цетиња:

Оба су му крила саломљена,

А два црна ока затворена.

Лете врани сентом и свијетом,

Докле дошли граду Петрограду.

Вијали се три ноћи и дана,

Докле своја одморише крила

На дворове цара Московскога.

На дворове птице затрактале

И жалосним гласом закукале:

“Авај царе, велико уздање,

Зар не чује тешко умирање,

Три државе, данас три гробнице,

Три бездане јаме и кланице.

Ми смо своје земље оставили;

Ми смо своје очи изгубили,

Гледајући чуда негледана,

Од њемачких, царе, пустолова,

Крволока и људских тигрова.

Колико је брда и планина,

Од градова пустих рушевина,

Нема трага, знака од јунака;

Нема ситне дјеце у повоју;

Нема старца на огњишту празном;

Ни старице, ни усјеђелице.

Враћи, царе, земље од крвника,

Ослободи робље, изгнаника“.

Цар Никола саслуша гавране,

Па овако њима бесједио:

“Три гаврана, три црна гласника,

Кад сам ево, већ двије године,

Из корица сабљу повадио,

Пред Богом сам клетву положи0:

Да ћу правду бранит од неправде,

И слободу од тешких окова:

И да више неће бит’ робова,

Од славенске крви и имена.

Ја знам ране лијепо Белгије,

Које дуго боловати неће:

Знам страдање земље Шумадије,

Коју морам брзо избавити

И границе њене проширити:

Знам злу судбу мале Црне Горе.

Два су силна вјетра ударила

Један вјетар озго са Дунава.

Oни други оздо са Вардара,  

Неће проћи ни петнаест дана,

Очистиће Балкан от тирјана“.

Три гаврана с двора полећеше,

А Николи књиге долећеше

Са обала тихога Дунава,

Од његова главног генерала,

Брусилова на гласу јунака:

“Весели се, драги господарс,

Војска твоја слази у Маџарску,

Да поздрави маџарске делије.

И да казни свјетске крвопије;

Друга војска: Срби и Енглези,

И Французи наши пријатељи

Ето иде кроз Македонију,

Да васкрсне из гроба Србију“.

 

XIV

 

Рано рани Краљевићу Марко,

Рано рани у недјељу младу,

Умио се, Богу помолио

И три купе вина испразнио,

Па се тада стаде опремати:

Стави на се капу од челика,

Са хиљаду златних трепетаьика,

Које му се на чекрк окрећу;

А на груди три оклопа љута;

У руке му муње и громови.

За појасом великі топови;

О бедрици огњени језици.

Ах, какав је кавгаџија Марко:

Чело му је — пољана широка,

А два ока — Два мора дубока;

Брци су му — Планински огранци,

Груди као од Шape проплаци.

Док се Марко у пећини спрема,

Равијојла Шэрца му опрема:

Умила га водом са Вардара,

Очешљала са седам ханџара;

Троглавом га гујом зауздала,

Зв’јездама му ноге потковала,

На чело му јарко сунце свила,

А у гриви мјесец утурила,

И своја му крила подметнула.

Кад изађе из пећине Марко

И обгрли манита Шарипа:

Затутњеше брда и планине,

Зањихаше мора из дубине,

Црна земља стаде да се гиба,

А небо се мрди и костреши;

Побјегоше из гора јелени,

А из вода рибе искочише:

Од рзања шарка крилатога

И повике Марка срдитога....

Боже мили чуда големога,

Куда лети Марко на шарину

Преко неба праве се путови,

К’о кад облак разбаце вјетрови.

Марко лети ко Илија свети,

Докле дође више Беча града:

И на њ просу хиљаду громова

И разори милиони домова.

Стегну шарца троглавом аждајом,

Пронесе га до више Берлина:

И на њ’ пусти од огња језике

И сагоре Виљемове дворе.

Поврати се на истоку Марко:

На Цариград опали топове,

И спустя се на врата од града,

Па за браду ухвати султана,

Искубе му са рамена главу,

И баци је у земљу Азију.

Тад продужи Марко за Софију,

А кад дође граду на капију,

Он повика што га грло служи:

“Фердинанде, европско копиле.

Хајд изађи дану на биљегу,

Да сабљама мегдан дијелимо,

Око моје дивне бабовине.

Око моје старе краљевине,

Коју твоје пржибабе пусте“.

Како силно Марко зовијаше:

Бугарска се земља потресаше,

Град Софија земља понираше.

Кад Фердинанд чуо Краљевића:

Побјегао у тајне ћелије,

Гдје га не би вила опазила,

Камо л’ људска рука уваатила.

Кад то виђе расрђени Марко,

Он заигра небу под облаке,

На Софију пустио ветрове

И огњене муње и громове.

Па се Марко Урвини поврати,

Чим је си0 књигу накитио,

На витеза Брусила рускога:

“Мој Брусиле, по љетима сине,

Што сам мог’о, ја сам учинио:

Четири сам града запалио

И народну срџбу искалио,

Ти продужи, гдје сам оставио.“

Књигу даде сивоме соколу,

Соко књигу однесе под крила,

Марко заспа, а стражи га вила.

 

XV

 

Славу слави Петре Мркоњићу,

Славу слави светога Андрију,

У Тополи мјесту скровитоме,

На својему двору бијеломе.

На слави је госте окупи0,

Из простране своје царевине:

Два сељака из Мачве крваве,

Са сред Босне два брата Бошњака,

Од Мостара два стара сердара,

Од Загреба два брата Хрвата,

Од Љубљане два млада Словенца,

Од бијела града Дубровника –

 Два ІІлемића - Два Војиновића,

С Новог Сада три витеза млада,

А од Бара седам барјактара.

Сједи Петар у столицу златну,

Око себе госте намјестио:

У зачење Мачванске сељаке,

У прочење из Босне Бошњаке,

У средини браћу Херцеговце,

С десне стране са мора Приморце,

Одмах до њих браћу Црногорце,

Уз кољен0 два брата Хрвата,

Одмах до њих Два Словенца млада.

И три брата из Новога Сада.

Вино служи млади Краљевићу,

Александар Карађорђевићу,

Десном руком, а чашом од злата,

Прву чашу даје бабу своме;

Петар чашу узео у руке,

И бијеле подигао брке,

Па гостима стаде наздрављати:

“Здраво, да сте моји соколови,

Мученици и туђи робови,

А од данас сви моји синови;

Здраво наша царевина била,

Која се је из крви родила!

Здрав Мачванче — највећи јуначе!

Здрав Бошњаче — мучениче стари!

Здраво дике с Мостара сердари!

Здраво моја два брата Хрвата!

Здрав Словенци браћо мученици!

Мога срца најдражи мезимци!

Здраво да сте два славна племића,

Два витеза два Војиновића!

Здраво браћо из Српске Атине,

Дична дјец0, дичне Војводине!

Здраво моји мрки Црногорци,

Од старине јунаци и борци!”

Пошто Петар чашу искапио,

Све је госте редом изгрли0.

А они му полећеше руци:

— “Не љуби се демократска рука,

То је стари обичај хајдука!

Тај му браћа целиваше чело

И са гозбе пођоше весело.