Покајник

Покајник

Хулио је на вјеру свету. Христа и божанство,

Гнушао се истине и храма гдје славе Бога;

Не вјерујући божју Правду и вјечно царство,

Пливао је и у гнусном калу грјеха ужаснога …

Луд, није знао што су пости и молитва света,

Чинио је безакоња, која му тама крије;

За причест свету није му знала душа проклета,

Слијеп је лут’о  под бременом грозне агоније.

Присвајао је добра туђа силом без узмака,

Читаво по вијека је сметен паклу ходио,

Сва су му чувства била дворане таме и мрака;

Нити је клањ’о  нит’ часни крст цјеливат’ хтио,

Лишен снаге и крви пуне гњева отровнога

Из мртвила се тешкога скрхан отимат’ стао,

И будан са страхом молио за опороштај Бога,

И своју косу чупа и очајнички плакао.

Напуњен увјерења да се сад рађа изнова:

Своје трошно т’јело патњама је мучио јадник,

Без притворства се кајао зала и тешких грехова

И умро спокојно без бола, к’о  очајник.

5. децембра 1904.

Остарали пјесник

Остарали пјесник

Испивених очи, намрштена чела,

Без и капи крви скоро и без даха,

Суморног погледа, лица невесела,

Живи у густини отровнога праха.

Прослављена дјела храбро сматра више,

Жали на судбину промашеног циља,

Против садашњости  болесно уздише –

Без да кога куне или благосиља.

Од пропалих жеља трошни спомен гради,

Истрошена машта још га нешто вара,

И без идеала лети лажној нади:

Што за дан направи то за трен обара.

Његова је муза шћер вјечнога санка;

Некад оштро копље сад уморно снива,

Више не ратује на синове мрака,

Нити се радује, нит’ сузе пролива.

3. децембра  1904.

Стари борац

Стари борац

Вјечно се је без страха борио

За дивно, свето, слободно жиће –

И све дане к слободи бројио,

Пијући горко, чемерно пиће…

И још он – лав стари, гине, страда,

У тамној, леденој пећини жића,

Нити се већ бори, нити нада

Пијући чашу горкога пића,

И још му чаша чемерна стоји,

И мре сила у ланцима клетим;

Чувар га вјером у себи поји

И стаје на пут жељама светим,

Он му теке историју пише

Како се је са мачем борио;

Али стари борац све уздише

Видећ’ с тијем да је догорио.

20. новембра 1904.

Ти си кадра

Ти си кадра

Ти си кадра дић’ копрену с мога лица,

Ти ме тјешиш да ће муке да утоле;

Ти си извор мојих жеља, невјерница,

Ти ми можеш излијечит’ срца боле!...

Ти си кадра умирити уздисаје,

Ти ми не даш у очају заплакати;

Твоја љубав души мојој полет даје,

Ти ми можеш живот срећом крунисати!

Ти си кадра тугу и вај отклонити,

Ти ми пружаш чашу миља и насладе;

Ти си урес који моје небо кити,

Ти ми можеш подигнути пале наде.

Ти си кадра уставити поток суза…

Ти ми можеш отворити путе рају;

Ти си увјек мојој пјесми жарка муза,

Ти ме можеш отет’ мрачном загрљају! –

11. новембра 1904.

“Вожду Срба” Карађорђу

“Вожду Срба” Карађорђу

Живот му је био сав горчила сама,

И присуство духа никад не изгуби;

Он своје болове не тјеши сузама,

Нит’ пред деспотима народа дуби.

Ратила је на њега огромна маса

И стварала му пропаст, сплетке и замке,

Толико препоне, мука и ужаса

Претијецале су његове кораке.

И издахну… али спомен не изгуби:

Јер први мач диже у часу устанка!

Њега сваки човјек истинити љуби

И поштује као првога јунака.

10. новембра  1904.

Двије чаше

Двије чаше

Стајале су двије чаше преда-мноме:

Једна чаша пуна сласти, пуна меда,

Она друга пуна гњева, пуна једа,

Чаша сласти, чаша меда говораше:

“Ко из моје чаше пије има свега

Но кад пића мог нестане – зло за њега!”

Чаша гњева, чаша једа проговара:

“На моје је тешко пиће навикнути,

Јер он је р’јека која мора мути!...”

Моја душа нешће сласти, нешће миља,

Јер тог пића мало има, па се боји,

А горчила пуна чаша свагда стоји.

Па је њега душа моја одабрала

И пије га … С њим лијечи своје ране –

И пиће га док се с т’јелом не растане.

2. новембра 1904.

Издајник

Издајник

Заражен непоштењем, злобом и отрови,

Без очи и без ума у незнан срља;

У нечовјечне мреже распиње да лови

У њима браћу – и образ да им брља!...

Без душе и без обиљежја од поштења,

Из себичности и за благом грамзећи,

Издаје о отаџбини подла мишљења;

На вјеру и крст плази свој језик псећи.

Хули и напада на господара свога,

Шири грубе лажи у прилог туђина;

Говори против васионе и Бога,

Издаје и препродава и свога сина.

Подара стварења светих идеала,

Луди бјесомучан руши слогу свету –

На символ којега је крвца освештала,

Бљује: горчила, злоћу и пакост клету.

И посље борбе којом се за мало слади,

Сад на гробу срамних жеља кука, стење,

Презрен од својих газда умире од глади,

Каје се … тражи милост и опроштење.

31. октобра  1904.