субота, 5. мај 2018.

Брат над гробом своје сестре






Брат над гробом своје сестре

Над гробом твојим
Цвећем покривеним;
Над земљом црном
И кршом леденим,

Ево ме стојим!
Са путно јада;
Из очих суза
Сама ми пада.

Срце чемерно
Од бола пуца
И кано некад…
Бурно не куца.

Жељом сам дош’о
Над твојом раком,
Опојен јадом
И чежње санком.

Проклињем судбу,
Што с’ не окани;
Ил’ што и мене
С тобом не сахрани.

Но ме остави
С болом у души,
Те ми се младост
Невино сруши!

Кунем се сјенком
Твојега гроба;
Кунем прошлошћу
И ока оба:

Да љубав братска
Остаје вјерна,
У мрачном гробу
С тобом загрљена.

Још да ти цјелив
Пошљедњи штујем,
И да вјечито
За теб’ болујем.

Моли се Богу
На томе свјету,
Да моју прву
Испуни мјету:

На једном мјесту
Паклу ил рају,
Да се душе наше
У вјек састају.

Нек’  једна другој
У близини стоје
И дане вјечне
Љубави броје.

Дград, 1903.   М. М. Павићевић



“Голуб” бр. 15     1903.













четвртак, 3. мај 2018.

Мићун М. Павићевић - Војводи Петру Вукотићу






Војводи Петру Вукотићу
-црногорском витезу и бану, приликом његове смрти.-

Био је дипломат,
Био је војник;
И био војвода
И мудар савјетник.

Над муширом пашом царевијем,
Што је с’ тобом бане ратовао,
Побједу си задобио славну
И његову војску разбит’ знао.

То ти није био случај један,
Но их има и још много више,
Што словима златним мора такве,
Повјесница наша, да запише.

Ни чувени Херкул грчки јунак
Не би тебе прекорити мога,
Да нијеси и вјерно и храбро
Послужио Господара свога.

Но на жалост опћу превелику
Судбина је црна друго хтјела;
Ка’ уз пркос Српству цијеломе,
Данас нам то ево одузела.

Што за тебе српска војводо
Земља црна рано да покрије?
Од ког’ су се ка’ од грома жива,
Заплашиле многе Османлије!

Не, ти не ћеш мријет’ војводо
И ако те међу живим  није,
Ти ћеш живјет док траје Србина
И док срце црногорско бије.

Ал’ судба је немилосна, горка,
Што бар таквог не ће да поштеди;
Који ув’јек на сваком попришту
Тирјанина Српства побиједи.

Жалосно је данас виђет бане:
Свијет овај што се окупио,
Пошљедни пут да ти рече:”с Богом”
За заслуге што си учинио.

Пролама се Чево*) на све стране:
Од жалосне пјесме од војника,
Којима бол тешки груди пара
За војводу, витеза ратника.

Не жали се само Чево равно,
Но те жали породица свака;
Јер у теби губи Гора Црна:
Праву слику косовских јунака.

Сам владалац, наше домовине,
Тебе жалит’ изостао није,
Јер му нема оног, који знаде:
Да мудрује и да крв пролије.

Дође вр’јеме, суђено је било:
Да ти т’јело у мрачни гроб спава;
Ма заслуге твоје неумрле
Никад не ће доћ’ до заборава.

Мир и покој твојој доброј души;
Нама снаге, да жалост сносимо,
И од твога рода нашљедника
Као с тобом да се поносимо!

Данилоград, 1903.

Мићун М. Павићевић

*) Чево је родно мјесто покојног војводе.


“Голуб” бр. 5    1903.












понедељак, 30. април 2018.

Мићун М. Павићевић - Млади пјаница






Млади пјаница

Под бријестом старим
Већ отпалог лишћа,
Спав’о  је у незнан
С’ прекомјерног пића;

Младић један тужан
Већ усалог лица;
Снаге утрошене
Ко свака пјаница.

Чело намрштено;
Очих упанулих;
Руку већ премрлих:
Утробица трулих.

Од сна немилога
Остаде без моћи,
Своме дому креће;
Ал’ тешко је поћи;

Сви у селу знаду
-Деда је казао, -
Да је младић овај
Под брестом остао.

Па се стиди, срами
И од самог’ себе,
Да селу не ступи
Кући дош’о  не би.

Тако неко време
И даље је пио,
Док и чашу смрти
Већ није испио.

Па кад му је тијело
У гробљу остало,
За њим ником сузе
Није тун пропало.

Зато презри пиће,
Боље и не пити,
Но кад би умро
Св’јет те неће жалити.

Данилов Град (у Црној Гори)  1901.

Мићун М. Павићевић 

“Голуб” бр.17    1901.













среда, 27. децембар 2017.

Пјевач мог народа



Пјевач мог народа

По селима и по градовима,
По кланцима и царским друмима;
У пећине, гдје зиме хајдуци,
И кроз шуме куда вију вуци;
Уз ударе силних грмљавина,
И уз шапат морскијех пучина, -
Пјевао је љета пет стотина,
Гуслар стари народа мојега;
Спомињао Милоша и Марка,
С хиљадама другијех јунака.
На гусле су струне јаке биле;
Пјесме су се жалоснице виле;
Уздисало и сузе се лиле.
Како гуслар лако удараше,
Са јелах се савијаху гране
И љубљаху челом земљу црну;
По челу се жиле испреплеле,
Као гује у тијесну шкрипу;
Из очих му ватра сијеваше,
А са лица срџба говораше:
“Тешко мени и народу моме,
Бол сносећи, лијек чекајући;
Тешко браћи на четири стране,
Чекајући док ми сунце гране;
Пет вјекова мука и јаука,
Пет вјекова суза и уздаха,
Пет вјекова понижења, страха, -
Мом народу душе разорише,
Зао удес ко ће сносит више!?
Дигните се умрли јунаци,
Развијте се Бошкови барјаци,
Вади Марко из мора топуза
И мој народ ослободи уза?”…
Већ пјевачу очи искапаше,
Ал’ гудало јаче удараше,
И силније грло грмијаше,
Кунијаше Вука издајника,
Призиваше Бога Осветника.
Слазиле су виле са планина
И пјевачу грло кријепиле:
Бистром водом с бесмртних Ријека,
Пружиле му од биља лијека,
Младиле га дахом од младости,
Браниле га од грдне старости.
На косу му иње попадало,
Још се лице младошћу сијало,
Још је грло као гром пуцало.
Већ кад старцу малаксаше руке,
Он је своје призвао унуке:
“Ђецо моја ево вам гусала,
Немојте их, ђецо, остављати
У подруме да их мемла ије,
Да их чађа и прашина крије;
Учите се уз гусле пјевати,
Нашу прошлост живим ријечима
Проносите десно и лијево,
Нек се чује и нек се запамти:
да је Србин некад царовао,
Да ће опет Србин царовати”
Гусле моје моја даворијо,
Гусле моје српска историјо,
запјевајте громко, силовито,
Нек се тресе и гора и трава,
Српски Лазар данас васкрсава,
Из гробнице – старе костурнице.
Хајд’ запјевај, вило Равијојло,
Са Милоше у једноме гласу,
Свету пјесму Србинову спасу.
Ој, гуслару слободе вјесниче,
Мог народа највећи пјесниче,
Нек ти гусле вјековима гуде.
Међу Српством мир и слогу буде;
И још има раје у ланцима,
Пјевај пјесму новим јунацима,
Што ће доћи силни као бура,
Вино пити, врагу пркосити,
Запјевати пјесму над пјесамама,
Да се небу и земља пролама:
“Све је наше, што је некад било,
Српство се је вјечно сјединило!”

Гуслар    (Мићун М. Павићевић?)


“Вјесник” Цетиње бр.5    1914.








петак, 22. децембар 2017.

Божић на граници

Божић на граници

Замржена нарав ћути,
На починак сунце тоне;
Као бичем ошинути,
Два мезимца сузе роне!...

У домове њине јеца
Пјесма коју вјетри носе,
А њихова гола дјеца,
Понижена, хљеба просе…

Зима… Снијег… Вјетар кида,
Шиба кости и тијело;
Божић… Христос плаче, рида,
Пјева Браћи опијело….

Мићун М. Павићевић
  

Божићњи додатак


Вјесник Цетиње 1913