Брат над гробом своје сестре

Брат над гробом своје сестре

Над гробом твојим

Цвећем покривеним;

Над земљом црном

И кршом леденим,

Ево ме стојим!

Са путно јада;

Из очих суза

Сама ми пада.

Срце чемерно

Од бола пуца

И кано некад…

Бурно не куца.

Жељом сам дош’о

Над твојом раком,

Опојен јадом

И чежње санком.

Проклињем судбу,

Што с’ не окани;

Ил’ што и мене

С тобом не сахрани.

Но ме остави

С болом у души,

Те ми се младост

Невино сруши!

Кунем се сјенком

Твојега гроба;

Кунем прошлошћу

И ока оба:

Да љубав братска

Остаје вјерна,

У мрачном гробу

С тобом загрљена.

Још да ти цјелив

Пошљедњи штујем,

И да вјечито

За теб’ болујем.

Моли се Богу

На томе свјету,

Да моју прву

Испуни мјету:

На једном мјесту

Паклу ил рају,

Да се душе наше

У вјек састају.

Нек’  једна другој

У близини стоје

И дане вјечне

Љубави броје.

Дград, 1903.   М. М. Павићевић

“Голуб” бр. 15     1903.