Поносан несносан

Поносан несносан

Неки писар Цоти,

Што је некад био,

Са безумља свога

Сав је свијет хулио.

Но кад дође вријеме,

Те га проћераше

И ђеци се малој

Улицом клањаше.

Не би л’ како свијет,

Заваро претворством,

И окитио се

Првашњим госпоством.

Али све узалуд,

“Калај не пријења,

Вук длаку и може,

Ма ћуд не мијења.”

Оста без успјеха,

Па сад из ината

Дочепа се човјек

Свог’ старог заната:

Кроји стару кожу

И мјехове брије;

С’ тијем сад ужива

Нек му жао није.

Јер свијет не трпи:

Хуље и ништавци,

А још мање људе

Ко њега лажовце.

Данилов Град, 1901.

Мићун М. Павићевић

“Голуб” бр. 5    1902.