Богати касијер

Богати касијер

Било је то давно,

Слабо људи памте,

Да је један човјек –

Прим’о  по три плате:

Једна му је била

Истинита, права,

Коју му је Сенат –

К’о редовну дава!

-Ова му је плата

Доста добра била;

Ал’ потребе његове –

Није испунила.

Друга му је плата –

Била што је крао

И на туђе име

Из фонда примао.

Ова му је од прве

Нешто већа била;

Ал’ поред ње и трећа –

Њему је фалила.

Те је тако и трећу

Морао да има,

А та му је била –

Што је мито прима.

И та му је плата

Била са свим драга;

Јер од ње је највише

Пустог стек’о  блага.

И сад као некад

Он сиромах није,

Безброј има блага,

Које већ не крије;

Од новаца, које је –

Стекао од крађе,

Он ј’ огромне сазид’о –

Палате и грађе.

А од оних, које је

Примао за мито –

У сто магазина

Сасуо је жито.

Живио је раскошно

И богатству своме;

Милостиње он није –

Чинио никоме.

Но кад би му сиромах

Затражио хлеба,

Озбиљно би рекао:

“Брале радит’ треба!

Та и ја сам некада

Сиромашан био,

Па видиш како сам –

Сад обогатио?

Па још кад бих сваком

Од тог’ дио дао, -

Опет би сиромах

К’о  некад постао.

Зато не дам ништа,

Но ид’ па се вуци,

Те живјет’ не можеш –

Ти себе утуци!”

Но то самом’ Богу

Противно је било

И пазите, што се је

Од њега случило:

Палату и грађе

Гром је разорио

И пун се је бездан –

Понор учинио.

Ђе је била његова –

Кућа и огњиште,

Тун сад црне кукавице

Бораве и пиште.

И то мјесто ђе живје –

Срамно, непоштено,

Име веле носи сад:

“Криво је стечено.”

Жито у салаше,

Које му је било –

У пламен зелени

Све се претворило.

У којему човјек тај

И дан данас кука,

А то мјесто зове се:

“Јадна туђа мука.”

Д. Град      М. М. Павићевић

“Голуб” бр. 2    1904.