Крвавим пољанама

 

Крвавим пољанама

 

I

 

Кад се зора вине са пучине,

Зарумене брда и планине,

Дођи муз0, из надземног стана,

Додај мени лиру ко Омиру,

Задахни ме душом духа твога,

Да опјевам славу рода мога.

И страхоте рата европскога;

Да достојне дигнем споменике

За народа мога мученике.

 

***

Весели се вило нагоркињо!

Бјежи у шкрип гујо присојкињо!

Гусле моје од суха јавора

Одјекните к’о таласи мора;

Ти гуслару грмни гласом лава

К’о гром када брда разорава,

Нек се чује, нека одјекује:

 Од сињега мора до Дунава,

Од Карпата до Југославије,

Од Кавказа до плаве Адрије.

Мили Боже, који чуда ствараш:

Мале дижеш, велике обараш,

Што си јутрос маглом обавио

И покровом црнијем покрио

Пусте дворе од Беча ћесара?

Што је Босна земља узаврела

К’о жерава из врела пепела?

Што се тресе шехер Сарајево,

Шт ли јечи гора Руманија

Таласа се сва Југославија!?

Није чудо мио побратиме,

Послале су виле посестриме

Младо момче од двадест година,

Из Грахова, из Босне поносне,

По имену Гаврила Принципа,

И дале му биља планинскога.

Рад лијека рода словенскога,

Да он иде 0д града до града

Hoceћ’ лијек брату који страда;

Да подигне муње и громове,

Да разори куле и градове

Гдје се српски гонитељи легу;

Да запали небеска кандила

Све сагори што му народ мори.

Младо момче виле задахнуле:

У срцу му срџбу унијеле

У души му огањ распламтјеле;

Пружиле му снаге и прегнућа,

Послале га на пут ускрснућа.

Оде Принцип носе га вихори,

А прате га незнани духови,

Докле дође Дрини води хладној

И ту нађе Српкињу дјевојку:

Рубље пере на камену стере;

Воду пије, поток сузе лије.

Млада Мара с водом разговара:

“Дрино хладна, да ти јаде кажем

Чини ми се лакше ће ми бити,

Тебе ће се на ме разжалити:

Имала сам три брата од мајке

Радована и с њим Милована

И Јована од петнаест љета,

Сва три су ми пошла у солдате,

Да их Швабе бичевима туку:

Да су браћа на мјесту једноме

Могла бих се с јадом разабрати,

Но су моју браћу раздвојили:

У Истрији једног отправили,

Другог Бечу, трећег Варадину.

Па бих и ту жалост опростила,

Но дођоше царски јаничари,

Да по Босни купе данке скупе:

Моме бабу ишту сто дуката,

Мени ђердан од сувога злата,

Старој мајци вјенчано прстење,

Секи Јели образ и поштење.

Ми смо дали све што смо имали,

Стари бабо немаше дуката,

Па објеже у доње одаје:

Сави Јели руке око врата,

Да је склони и да је заклони,

Да је брани, да част не сахрани.

Ударају плетене камџије:

Баба вежу Швабе шићарџије,

Одведоше њега у Зеницу

И бацише у ледну тамницу.

Сестри Јели руке савезаше,

За репове коњма привезаше,

Одведоше гором и планином,

Да је муче, да им воду вуче

И да боса скаче по камења

Без поноса и свога поштења“.

Кад то чуо Гаврило Принципе:

У груди му срце задрхтало,

У образ му крвца појурила,

У тигра се душа претворила,

Црни мрак се на очи навука,

У џепове полеће му рука,

Челом му се расуше облаци,

Па он биље од планине баци

И сам собом гњевно проговара:

“Српкиња ме не родила мајка,

Но Њeмица или Маџарица,

Ако нећу чика-мученика

Осветити или погинути

И покајат’ Јелу — вилу б’јелу“.

Што је рек’о није преварио:

Сарајеву граду дојездио

И ту мрклу ноћцу преноћио,

Па ујутро рано подранио:

Сам се шета кроз гамиле св’jета

Мрко лице у пола прикрио,

Да та жбири и швапски вампири

Не би знали или упознали.

Мало стало дуго не трајало:

Стаде хука градским калдрмама,

Док ево ти Франца Фердинанда,

Насљедника Бечкога ћесара

И госпође насљедниковице,

На њихова кола без волова,

Без коњкијех снага и ђемова.

Младо момче скочи из прикрајка

К’о рис љути на тигра помамна:

Часнијем се крстом прекрстио,

У огњена кола ускочио

 И два зрна хитро истурио:

Једно уби Франца Фердинанда

Под гроце, гдје му куца душа,

Оно друго насљедниковицу,

Обоје су пали, задрхтали,

Ни живе их земља не сачека!

На Гаврила појури гомила,

Он се смије ко да вино пије:

Царева га стража ухватила,

Бијеле му савезала руке,

Повела га у мрачне подруме,

У које је вода до чланака

И д0 паса кости од јунака,

Гдје не гледа сунца ни врхунца,

Зоре, данка, ни добра јунака.

Хране момче хљебом од мекина,

А дају му воду из подрума;

Постеља му два камена сиња,

Узглавница — Змија подземница.

Мучили га за петнаест дана

И петнаест ноћи у самоћи:

На глави му врелу воду лили,

А кроз длане клинце ударали,

Да казује што му се нареди,

Да Србију земљу обиједи,

Да је била њега отпремила:

Да подигне Босну на оружје,

Да убије Франца Фердинанда.

Кад Гаврилу мука додијала,

Витешка му душа затрептала,

Пa презриво грмну мушким кликом:

“Чујте мене правде угњетачи!

И голога робља мучитељи,

Ја нијесам најамник Србије,

Но апостол све Југославије:

Моје дјело давно се зачело,

У духу ми велике нације,

Која ће вас брз0 походити

 И почето дјело наставити“.

 

II

 

То варвари једва дочекаше,

Па крвави ферман написаше

Краљу Петру Карађорђевићу:

„Слушај, Петре, стари одметниче,

Нашег дома безумни крвниче,

Ако нама за дванаест сати

Не дозволиш да пређу солдати

Бијеломе граду Биограду,

Да по њему траже разбојнике,

Краљу Петре, Твоје посланике,

Што их ноћно шаљеш преко Саве,

Преко Дрине дунавске пучине,

Да одметну од ћесара рају,

Херцег-Босну твоју да покају

Жива ћемо тебе ухватити

И оба ти ока извадити,

За вође ти ставит доглавнике:

Твог Пашића — лукаву лисицу.

Пa Ilутника — старог одметника

И Протића — мутимировића,

Да те воде сентом и свијетом

И да просиш, да се хљебом храниш.

Оба твоја сина — властелина

Намучити, живе објесити,

На Авали о јеловој грани,

Да их орли једу и гаврани.

Па Србију и Македонију

Покорити, коњма прегазити,

Пола од ње за се оставити,

Пола дати Бугарскоме краљу;

Иcjeћ’ чеда на грудима мајке;

Поробити младе србијанке,

ІІа Маџаре с њима оженити,

Што ће такав народ породити,

Да пркоси Богу и ђаволу

И да утре име Србиново.“

 

III

 

Кад краљ прими крвава фермана,

Очи му се суза напунише:

„Авај мени до Бога милога,

Што бу сада сирак без никога?

Русија је наша заштитница;

Ал’ далеко мору на сјеверу,

Србија ће бити костурница

Док се она крене и окрене

Ко ће море људи окупити

Од Амура до Висле крваве!?

Црна Гора — та шака јунака,

Да је сваки муња из облака,

И да би се сољу претворили

Једва да би ручак осолили

Душманину народа Српскога,

Што нас стеже и у ланце веже.

На Бугарску и на Румунију

Зар се смијем братски ослонити

И помоћи од њих затражити?

Гдје су Њемци земаљски главари,

Дух Словенски ту не господари.

A Грчка је љуто стијешњена

Од остатка Турске царевине,

Што Босфором и још господари!...

Три смо до сад рата издржали:

Царевину турску похарали,

Бугарима тежак удар дали

Од невоље против своје воље,

Умирили Арнауте љуте,

Да не краду и народ не муте.

Мој се народ није одморио,

Ни хаљине од крви умио,

А сад ми се рукавциа баца

Од злотвора са Бечкога двора;

Да је — примим хвата ме грозница,

Да не примим - остах кукавица

Докле сунце над Авалом грије.

И пишу се ратне историје,

Боље примит — погинут витешки,

Но не примит — сносит оков тешки.“

Ово рече, па се прекрстио,

И на сто се златан наслонио,

А у руке перо прихватио

И овакву књигу накитио:

„Чуј ћесаре, од Беча главаре,

Србија је моја бабовина,

Њу је Ђорђе и остале вође

Побунио, на сабљу добио,

А ја сам је сабљом проширио.

Србијанци — то су дјеца моја,

Ја сам с њима у сред љута боја

Живовао и муке свика0.

Ви сте чули да смо изгинули

Док смо наше земље поврнули

Од Турака, добријех јунака;

Ал’ се немој, царе, преварити,

Да је моја земља без народа

Чија прса напаја слобода.

Знам да имаш по сто на једнога,

Ал’ се надам у правду Бога,

Да ће ти се поломити зуби

У наш хљебац крвави и груби;

Да ће пасти сила пред свијешћу.

Удри, царе, доведи варваре!

Ја те чекам с пола милиона

Војске, што је у свијету нема:

Што умире ћутке, без кукања.

Што се бори у пољу и гори,

Као да је у тврде ровове,

Свјесна за што своју крв пролива;

Не тражећи крста, ни медаље,

Славопојке што воле дјевојке,

Ни остале славе ни признања.

А армије из моје Србије

Предводиhе мој син Александре,

Што су турском рату прославио,

И Косово наше осветио.

Да знаш царе мога Александра,

Да зна што је моја војска кадра

Не би тако о нама мислио,

Ни Србији ропством пријетио.

Ти си први започео кавгу,

На мој народ намет ударио,

Покуш’о му понос саломити

И светиње у блато бацити.

Ми ћемо те мушки дочекати,

Ми ћемо се и зубима клати

У одбрани части и имена

И за Ускрс српскога племена”.

Па он зове сина Александра

И овако њему проговара:

“Александре, чедо моје драго,

Ја сам сине много остарио,

Остарио, тешко оболио,

Немогу се ни коња држати,

А камо ли војском управљати.

Ти ћеш, сине, мене послушати

И команду над војском узети;

Ти ћеш лако мегдан задобити

И Србију земљу одбранити

Од проклете из Беча аждаје,

Што је гадну чељуст разјапила,

Да прoгута нашу дједовину —

Докле имаш храбре генерале:

Јест Путника, старога ратника,

Горског џина — Мишић Живојина,

Божанића и Степановића,

Бојовића, Михајла Рашића,

И старога Божу Јанковића;

Докле имаш војску Шумадијску,

И топове планинске — громове,

Па тобџије добре нишанџије,

И комита и каваљерије;

Доста праха, а нимало страха;

Изобиља хљеба и новаца

И дебела меса од оваца,

Од Мачванских крава и волова;

Докле имаш љубав соколова,

Што би, сине, стобом и за тобом

И у сиње море ускочили,

С вјером да би њега умирили

И његову силу савладали.

Ту су љубав, сине, доказали

У све тешке кланце и ударце

Од Санџака и Македоније,

Албаније и плаве Адрије.

Добра срећа тебе на пут била,

Војска твоја Босну освојила“.

Александар бабу приступио,

Па му десну руку пољубио

И овако њему говорио:

„Оче мили, немој се плашити,

Ја ћу сјутра заставе развити,

Добро Бечу ручак припремити,

Више соли но претила меса.

Добар биљег имам од јунаштва:

Кад сам јуче у лов полазио,

Подамнoм се вранац помамио,

Cкаче пољем по седам лаката,

Поносито уздигао главу,

Tледа оком на крваву Саву;

Из корица сама сабља скаче;

Мени срце бије у грудима

Кaо море о тврде брегове —

То су знаци — бићемо јунаци.

Ја ћу дјејов завјет испунити:

“Baл0виту Дрину пребродити

И честит у Босну походити“.

Петар сина у чело пољуби

И у тешке мисли се удуби.

 

IV

 

Кад ћесару Петров гласник дође:

Књигу штије крупне сузе лије

Стачу му се низ бијелу браду

Као кипа са букова лишћа

На столу се челом наслонио

Десном руком срце прихватио,

Да му неби утекло из груди,

Па уморан клону са столице,

Поче грепсти смежурано лице

И ко авет стаде да се криви,

Дрмну двором вапај жалостиви:

„О Маџари, одметници стари!

O Бечлије на диван делије,

За јунаштво луде аџамије,

Што ми вече живота трујете;

Што старошћу мојом тргујете!?

Зар не знате да земља Србија

Није данас ничија прћија?

Зар не знате крваве солдате:

 С Неве, Волге и хучнога Дона?

То је народ с двјеста милијона,

Он Србију мази и помаже,

Пред Европом за њу се залаже.“

Гроф се Бертхолд близу цара нађе,

Па овако говорити зађе:

“Драги царе земљи господаре,

Што те плаши проклета Србија,

Што Твој народ мути и убија?

То је земља кавге и нереда,

Сатрвена јадна и малена

И у турском рату ослабљена.

Што те плаши пространа Русија,

То су пуста поља и пустаре,

С мноштво људи без војничког духа,

Који пију жежену ракију

И у миру и бој када бију;

Њих Јапанци од педља јунаци

Савладаше бише и поклаше,

Камо л’ неће силне трупе наше.“

Ово рече и цару притече,

Поднесе му готова фермана,

С којим народ зове са свих страна,

Да се бори Србију покори.

Цару дрхти и срце и рука,

Перо узе и утрије сузе,

Па нашкраба к’о проклети даба —

Своје име пропаст царевине.

 

V

 

Силна војска опремат се пође

Нешто мало милијон војника

Све Маџара љута убојника,

Па Словака, Чеха и Хрвата,

Које мећу у прве редове,

Да им руше словенске градове.

Пође војска пут земље Србије:

Да покори мукама умори

Српске дике с Битоља војнике

И хероје с града Куманова,

Осветнике крваве Сливнице,

Заточнике вјере и слободе,

Носиоце круне Душанове.

Европска се пера затупила,

Да умире Бечкога ћесара,

Да умоле цара Њемачкога,

Без потребе да не лију крвцу

И Европу у рат не увлаче.

Стари ћесар и послушат ћаше,

Да га Нерон Виљем не нуткаше.

Дипломатска замрије преписка,

Зелени се столи поломише

И оштра се пера побацише;

Топ и пушка Европом завлада;

Сви народи заставе развише:

Поведоше људе на кланицу

Против њине воље и потребе,

Да обијест оловом умире.

Олуја се страшна подигнула,

Да уништи многе тековине,

Што их вијек вијеку донесе.

Обуче се знање у незнање;

Помахнита мало и велико,

Да крв лије и напредак руши

И да трује срж народној души.

Зар је ово вијек препорода,

Вијек знања, културе и реда:

Кад се право свачије поштује:

Кад страстима човјек не робује;

Кад не влада песница јачега?

Није брате, то су маштаније,

Бајке, лажи од разних отаца.

Човјек оста оно што је био,

Како га је Дарвин покрстио,

И да другог пљачка и убија.

Док се вијек ниже за вијеком

Човјек ће се клати са човјеком.

Сви су људи зликовачке ћуди,

Кад им дигнеш са душе завјесу,

Кад им дирнеш у личне светиње,

Видиш да су дивље животиње:

Некада се кољу ко тигрови:

Некад јарам тегле ко волови;

Један за нос милијоне вуче:

Други себе од страха утуче;

Један ћути други свијет мути;

Један проси други круну носи.

А сви скупа једна руља глупа:

Што се ломи док се не поломи:

Што се коље док се не искоље.

 

VI

 

За четрдест и четири данка

И толико ноћи без престанка

Бију Швабе града Биограда

Са обала Дрине воде хладне,

С монитора с крвава Дунава.

Биоград се из темеља тресе

И по њему богомоље руше.

Оде јека од града до града,

Докле дође на сред Петрограда

До дворова орла сјевернога,

Николаја цара Словенскога,

Јеку чује Бечу поручује:

„Слушајте ме из Беча господо,

Докле траје Руса на алаје

И војника и домобраника,

Србију ћу од ропства бранити,

A Берлину рогове сломити;

Из окова милијон робова,

Који цвиле проклињу Русију,

Који сносе вашу тирјанију;

Избавићу и барјак развићу

На дворове бечкога ћесара.

У што сте се лудо заумили:

Да Србију земљу прегазите,

И Европу крвљу обојите?

Вјера моја платићете скупо,

Ваше дјело безумно и глупо.

Мене боле српске покрајине.

Што их као мираз присвојисте,

Све без муке и крваве руке.

Већ су мене тужбе умориле

И сузе ме по срцу раниле,

Моје јадне браће једнокрвне:

Из питоме земље Далмације,

Тужне Босне и Херцеговине,

Па Словачке и Боке Которске,

Дивне Крањске, Чешке и Хрватске

И питоме земље Војводине.

Ја сам своју душу опаклио

И у Бога дио изгубио,

Слушајући вапај и ридање

Браће наше у окове ваше,

Све за љубав мира европскога,

А на штету рода словенскога.

Зар не знате не знали вас људи,

Кад Маџари ваши поглавари

Подигоше буну и узбуну

И развише заставе крваве,

Да разруше вашу царевину.

Тад се Руси с Маџарима бише

И Маџарску буну угушише.

Ал у Кримском рату крвавоме,

Ви сте на нас руку подигнули,

Зачудили свијет неваљалством

Помажући наше противнике.

То недјело и још Руси памте.

Сад су дошли дани жељковани,

Да вам зајам нечовјечни врате.

Данас вадим сабљу из корица,

Опет ћу је вратит у корице,

Кад Балканске Словене сјединим

И у једну скупим царевину

Много већ у него што је била“.

Па Николу стрица дозиваше

И овако њему говораше:

„На част теби војска и армада

Пођи у рат за слободу свету

И уништи аждају проклету“.

 

VII

 

Свуда Вихор разагнао таму

Над Шабцом се још вију облаци

И просипљу на њ кишу крваву.

Бога моли Стојановић Павле,

Парох стари града Шабачкога,

Да отклони муње и облаке

И сачува мачванске јунаке

Од крвника и Богомрсника.

Празник бјеше, црква се сијаше,

Павле свету службу почињане,

Мутне очи к небу подизаше,

Док по цркви сабље зазвeкташе,

Официра Бечкога ћесара.

Један од њих проговара Павлу:

„Слушај добро, српски свештениче!

Ако би се данас преварио:

На молитви име споменуо

Бившег краља твоје отаџбине

Ти ћеш лудо изгубити главу,

Већ спомени име цара мога

Будућега господара твога“.

Павле слуша а кључа му душа,

Мрко лице плам му обузима,

А сјећа се Ђера и Руфима,

Па с амвона у одежди златној

И са светим путиром у руци,

Пошто гордо уздигао главу,

Загрмио свечанијем гласом:

“Ни у здравље цара ни ћесара,

Но у здравље господара мога,

Краља Петра од земље Србије,

И његове витешке армије,

Што ће мене старца покајати

И злотворе наше истјерати

Да не скврне вјеру православну.”

Официри Бечкога ћесара

На вјешала објесише Павла.

На јаблану осушена грана,

Под јабланом рака ископана.

Ту поноћи слазе светитељи,

Преливају рајскијем сузама

Гроб новога Божјег угодника,

 

VIII

 

Кад падаху танад из пушака,

Као врела туча из облака;

И кад Дрина вода проносаше

Одсјечене руке од јунака

И крваво рухо и оружје:

Лети Витез на коњу лабуду,

Голу сабљу у десници носи;

Ура!“ — Виче и злотворе коси.

То бијаше краљевићу Ђорђе,

Па кад Дрини валовитој дође,

Угна коња води у валове,

Не тражећи моста, ни газова;

Душманско га тане ударило

И грдну му рану направило:

На сатце међу лопатице.

Поче момче др’jемат на лабуду,

То војници српски опазили,

Па са коња њега уграбили;

Од пушака љесе направили,

По редом га носе по двојица

У болницу у српску границу

Да се вида од тешкијех рана,

Да се опет спреми за мегдана.

 

IX

 

Деветога септембра мјесеца,

Кад планински вјетри ударише

И јесење кише поплавише,

Поља равна дуж воде Дунава

И главице до града Лознице:

Нова снага словенскога врага,

Мрска сила, из Беча гомила.

На Србију земљу ударила.

Србијанци големи јунаци

Бране своја села и градове;

Губе своје прве соколове.

Колико је поља око Дрине

И главица око Посавине,

Свуд су српски љеши посијани.

Tу падају поглавице редом:

Од каплара, па до генерала;

Учители и њихови ђаци,

Професори и стари јунаци;

Свештеници, ратни дописници.

Свак с љубављу врши дужност своју

И сви с реда падаху у боју.

То је народ, који зна што хоће;

Зна што хоће кај бура мријети,

Народ, који не жали мријети:

Кад се тражи, да се Српство снажи.

 

*

 

Тамо доље код села крај врела:

Скупиле се сеоске дјевојке,

Прате у рат нове караване,

Моле Бога за своје драгане,

Када дужност отаџбини врате,

Да се здраво кућама поврате.

Једна од њих што најљепша била,

У црни се вео обавила:

„Моје друге не биле вас туге,

Ви чекале свака злато своје,

Ја сам јуче сахранила моје.

Са Дрине ми стиже гласник црни,

Да мој драги на бојишту паде,

С њим су моје покопане наде.

Рекоше ми рањени војници,

Да не беше сред љута мегдана

Бољег борца од мога драгана.

То ме тјеши, јер знам није варка,

Јер знам да сам љубила јунака!“

 

X

 

Киша лије, сијевају муње;

Вјетар бије, јече провалије.

Вила кличе, громогласно виче,

Са Рудника више Међедника;

Зове вила српског насљедника,

Александра, Петровога сина:

Александре, од Србије главо!

Српска дико, уздање и славо,

Гдје си јутрос, синко, на уранку:

Или пијеш жежену ракију,

Или јашеш витку бедевију,

Да је пробаш је ли за кочију?

Ако пијеш жежену ракију,

Већ је никад не попијо, сине,

Од ње ти се грло осушило,

А пиће те по срцу ронило;

Ако јашеш витку бедевију,

Да уграби на пољу кочију,

Већ је никад не појах’о, сине,

Боже ти је растргнули вуци.

Да л’ не видиш, већ га не видио:

На Србију удри силна војска,

Има војске стотину хиљада,

Већ ти узе Уб и Мионицу,

Село Словац - друмску раскрсницу;

Скоро ће ти у Ваљево доћи,

Живијем га огњем сагорети;

Похватати твоје генерале,

Без јуначке ране и одбране:

Тебе бјеле руке савезати,

Послати те Бечу ћесарову

И опустит земљу Србинову;

Посвојити куле и читлуке,

За Маџаре створити беглуке.

Знаш ли, сине, бољела те глава,

Какве бјеху српске војсковође,

Од Србије кнежеви и вође,

Што дигоше куке и мотике,

За појасом сребрне ножиће,

А у руке мотке и кочеве;

Направише од трешње топове,

Прах од црна угља липовога;

Истјераше из Србије Турке.

Какав бјеше: Петровић у Ђорђе,

Милош вођа другога устанка;

Љута змија Бирчанин Илија;

Узун Мирко и поп Милентије;

Какав беше Богићевић Анто:

Соко сиви Чарапићу Васо;

Какви бјеху два Недића млада;

Какав бјеше Зеко буљубаша,

И његови голаћи јунаци:

Какав страшни Курсула Јоване,

Са хајдуком од Крајине Вељком;

Какви бјеху Ђеро и Рувиме,

Са још много људи од старине?”

Са јавора са високе гране,

Црни гаран вили одговара:

“Немој вило корит насљедника,

Ја ћу мјесто њега говорити,

Што је било, ІІто се догодило.

Ево има већ Двјеста година,

Од како ме мајка подњвила,

Од како ми израстоше крила:

Гледао сам људске касапнице,

Мртва бића и крвопролића;

Ал’ још не би такве мјешавине,

Таквог клања, таквог умирања

И љешева таквога сијања,

Као ево три недјеље дана

От Лознице, па до Мионице.

У свакоме кланцу јадиковцу,

Видио сам Петровога сина:

Око њега лете генерали,

К’о змајеви кад се небом вину;

То су, вило, Обилићи нови,

То су, вило, хитри соколови.

Сваки вођа има по пет рана

И још бије крвава мегдана.

Кад би њина сагледала груди,

Те би рекла и би се заклела,

Да се диго и Милош и Марко,

Стари Богдан и војвода Јанко.

На Повљену, високом камену.

Видјех, вило, српског заставника,

Поцрњела од барута лика;

У руке му крвава застава:

Избуцана и прорешетана;

На јунака седамнаест рана

Од сaбaљa и швапских пушака;

Још се јунак потрбушке вуче,

Док се у шкрип ледени увyче:

Па заставу трже из њедара

И с њом поче да се разговара:

“О заставо, моја веља славо,

О заставо, вјерна друго моја,

Кад унесох тебе са разбоја,

Да те туђе не мрљају руке,

Не остане клетва на унуке,

Не боле ме ране, ни ожиљци“.

То изрече, барјак пољубио,

И витешку душу испустио!“

На Тештана на воду студену,

Видјех, вило, старца Радована:

И ма чича сто и двадест љета,

Сви му зуби здрави и бијели,

Перчин му се до појаса вије,

Б’јела брада по груди га бије;

Плуг времена избразда му лице;

Румене се старцу јагодице,

Ко младићу од петнаест љета;

Ево има већ осам година,

Од кад Швабе Босну заузеше,

Да се нехтје старац обријати,

Нити своје косе порезати;

Он жалује, за Босном тугује,

Жалије му по Босни градове,

Но унуке и своје синове,

Које ‘но је скоро изгубио,

На тврдоме Куманову граду.

 Он по Босни некад ратоватше,

Од Турака рају слобођаше.

Иде старац, вије му се брада,

А води га унука му млада.

А кад дође води на обали,

Он загрмље витешкијем гласом:

„Браћо моја, пушке оставите,

Па палоше оштре повадите,

У душмане јуриш учините;

Кад се с њима клaше ваши стари,

Никад на њих пушке не мећaxy.

Beћ их живе ханџарима клaxy“.

То охрабри храбре убојнике:

У Тештана воду загазине,

Корита јој меса напунише,

И злотворе натраг повратише.

У ровове, међу соколове,

Видјех, вило, Петра Мркоњића,

Старог вођу Босанској Устанка, І

Из Тополе витеза јунака,

Гдје сам пушку у рукама храни,

Своју земљу од душмана брани.

И ако је Петар остарио,

Он се није лежат научио

На душеку и на свилу меку,

Кад крв лијy његови јунаци,

Кад се вију крвави барјаци

На бедеме града Биограда.

Са Петром су два његова сина,

Ко орлови лете по планина:

Храбре своје уморне војнике,

Један исти хебац с њима једу

И заједно јуре на побједу;

Покров су им муње и облаци,

А душеци — дубоки ендеци.

Кад војници виде краља свога

И два сина срца његовога:

Сви добију срца горских лава

И полете на поља крвава.

То је, вило, онај узрок прави,

Што Србина диже и прослави.

Сад чуј гласе словенских изрода,

Отпадника Бога и народа,

Из Софије, подземне ћелије,

Која за част никад знала није,

Од кад Кoбург са њом господари:

Русе лаже, Бечу измећари.

Он објави преко најамника,

Преко својих, вило, плаћеника:

Да Србија за свагда умире,

Да је треба рањену дотући,

И у њено срце се увући.

Као лупеж у тор без чобана,

Пробости је врхом јaтaгана.

„Брегалницу нашу костурницу,

Треба нама данас покајати

И Србију бутум ископати”.

Тако Кобург размишља и сања,

Не зна да га варају надања,

Заборавља кукавица стара

На поразе код мутног Вардара;

И Србија да није прћија

Tрулог Беча, окрутног Берлина,

Већ слободна српска царевина:

Гдје се српски и дише и пише:

Гдје се српски твори и говори;

Гдје слобода не робује људи,

Гдје се сваком по правици суди,

Гдје се мито није зацaрило

И поганство људско утићило;

Гдје се племством нико не башкари

И не пита од куд су му стари;

Одакле му и баба и мајка

И имали велможа рођака;

Гдје је народ и краљ једна душа;

 Гдје се свака мудра ријеч слуша:

Била она од проста сељака,

Од кућића, ил’ “никоговића“

Од сирака из братства нејака,

Од чобана, или чиновника,

Од мајора, или од војника.

Кад се моје очи засузише

И од крви отежаше крила,

Ја се винух Авали планини

И починух на јелу зелену;

Кад под јелом приспјела дјевојка,

 Није, вило, к’о друге дјевојке:

Очи су јој два прољетња сунца,

Двије руке два стуба од злата,

Грло као лабудова крила;

Лице као у зв’језде Данице.

Кад говори сва гора шумори:

На дјевојци чуда и знамења:

На глави јој круна сва од злата,

А у круни гривна дијаманта;

На челу јој жарко сунце сија,

Двије траке крвљу окупане

Низ мраморне опружила груди,

На тракама златно слово сија:

„Ја сам Нова Велика Србија!“

Вран се спусти низ јелове гране,

Вила пође небу под облаке;

Још не беше одморио крила,

Док запjева из облака вила:

Црни вране, немој јадовати,

И Биоград стугом спомињаті,

Ето сада на капије града

Залепрша Петрова застава;

Кроз град трешти свирка и музика,

Веселе се срца у војника.

Данас, вране, другога децембра,

Колико је простране Србије,

Нигдје у њој швапске душе није;

Сем читаве хорде рањеника

И пукови од заробљеника:

Гроб до гроба, мрамор до мрамора;

Нема вране, стопа земље црне,

Која није три пут окупана,

Крвљу Срба, ПІваба и Мауара!

 

XI

 

Поранила китна Црногорка,

Са сред Брда Милица ђевојка,

На дан сами Василије свеца:

У мила се водом са студенца,

Накривила од чохе капицу,

Огрнула струку сингавицу,

А мараму од копрене црне

Преко бјела врата претурила;

Истоку се млада окренула

Уздахнула, Бога споменула;

Сјају црне очи у ђевојке,

Кaо зубља у густоме мраку,

Иде млада без иједног друга

Друмовима Косовскога Луга:

Дохвати се гора и планина,

Катунскијех брда и урвина;

Ту и овђе на Цетиње дође.

Иде млада кроз уске сокаке

И разгледа токе на “јунаке“.

На Делије од злата димије,

Џамадане од сребра коване,

Мор долaме од чохе зелене,

И гуњине од бијела шајка.

Ал какви су весела им мајка:

Мого би им писати по лицу,

Сваки сала носи по торбицу,

И не гледа голу сиротињу,

Што се гладна вије по Цетињу.

На њихове жене и дјевојке:

Гледа млада свилу и кадифу,

Уске сукње златом опточене,

На прсима броше и дукате,

Око рука гривнe бeлeнзука,

Око врата коже од кунице,

Свијема се румене уснице,

Не од крви, живота и меса,

Већ од разних чина и вјештина;

Челом им се вију коврчице,

По два сата раде штипавице

Док с’ удесе и косу уресе;

Кад поред њих прође улицама

Загуши те мирис од балзама.

Кад Милица и то разгледала

Сама собом тихо говорила:

„Боже мили, да судбине горке!

Зар су ово наше Црногорке?“

Па дубоко млада уздахнула,

Од госпођа главу окренула.

И још не хтје нигђе починути,

Ни зној с гојна лица обрисати

До пред дворе Петровића Краља.

Краљ угледа прикладну дјевојку,

На мермер се руком наслонио

И овако цури говорио:

“Кћери моја, лијепа ђевојко!

Кога тражиш, што л’ те боли млада?”

“Господару, Петровић Никола,

Ти знаш добро, Брђанка не тражи,

Ни дуката, ни ђердан од злата,

На паре су лакоми трговци

На ђердане цуре проигране.

Ја сам дошла од муке и бола,

Да ти кажем јаде срца мога:

Ти знали, краљу, није давно било,

Кад си барјак на Дечић развио,

Турском царству рата објавио,

Ти поведе листом Црногорце

Изведе их на поља крвава;

Што год бјеше лакца и крвавца,

Томе, Краљу, кости остадоше

Од Адрије, па до Романије;

Остаде ти земља без јунака,

Без својијех вођа и првака.

Што не паде на бојне пољане,

То остави њиве не оране

И продаде коње не седлане,

Па позајми на камату новце

И отиде преко мора слана,

Тамо некуд преко Океана,

У проклету земљу Америку,

Да под земљом тражи маџарије,

Да гa мeмла од камена бије.

Кад би дошо на главице зборне,

На пољане пред манастирима,

Гдје се некад вино точијаше,

Весељаше и коло играше:

Гдје до зоре гусле удараху

И јунаке наше спомињаху, —

Данас, кpaљy, нигдје никог нема,

Осим жене и чеда нејака:

Сви у црна фута замотани,

Ојадили и омршавили,

Као да су сви у паклу били.

Данас нема у Бјелопавлиће:

Наше дике и наде велике,

Бригадира Бошковића Блажа.

Поједе га густа помрчина,

Не знадосмо њему погибију:

Ил га муња уби из облака,

Или мучки пушка из прикрајка:

Нема бана Петра Симовога

Ни дели је Бошка Протовога

Нема нама Тодоров Милоша,

Из Пижиһа села маленога;

Ни јунака Пера Надовога,

Па два брата два Ђурановића:

Нема Бошка Кујанова сина,

С Ћуриоца сокола и борца.

Нема бана Брајовић Новака,

Са Гостиља витеза јунака.

Кo ће мору воду измјерити,

И све младе главе набројити,

Чи домови данас стоје празни,

И још ме чуј, Црне Горе Краљу,

Ја сам седам изгубила брата,

Од Дечића до воде Бојане,

А два јуче на пољу Грахову.

Кад на њега Швабе ударише.

Ја сам моју браћу прежалила,

Гробове им вином прекадила;

Ал’ из прошлог рата седам брата,

Ја не могу никад прежалити;

Јер им кости труну у туђину;

Бог убио Скадар на крајину,

Што премами на своје капије

Цвијет наше дичне Брђаније,

И прoгута пола Горе Црне!”

Тек дјевојка тужбу исказала,

Са Табле су звона закуцала,

Кроз Цетиње кола заиграла,

У знак среће, која трајат неће:

Црногорци Скадар заузеше,

И свилене барјаке попеше,

На дворове два Мрњачевића:

Вихор сломи копља по барјаке

И растјера несрећне јунаке:

Паде Ловћен, Скадар и Крајина,

Црну Гору прекри помрчина.

 

XII

 

Већ од глада пола војске пада,

Од болести мрамори су чести

ІШто ј остало и то је пропало:

У свакога видиш духа злога;

Помућене без живота зене;

Нога клеца у груд срце јеца

Свуд тјелеса од људскога меса

Натрпана к’о лишће са грана.

Мртви леже коњи јаићаци,

До њих мртви од глади јунаци,

Печат смрти видиш подједнаки

То на коњу, то ли на јунаку.

На крај пута мртваца надута

Неће живи оком да погледа,

Камол’ како закон запов’једа —

Да га као Србина сахрани.

У каман се срца претворила

А у душе гуја уселила,

Па не мисли нико ни за кога

Ни за себе ни друга до себе.

Мајка чедо из наручја баца,

Да не слуша његово кукање

И без хране тешко умирање.

Мудри људи постали су луди.

Изгубљена вјера и уздање

И настало опште распадање;

Већ не слуша каплар ђенерала.

Сви се руже, један другог туже:

Неко криви Врховну команду

Неко краља и његову владу,

Кривца правог сви познају редом,

Ал’ су срца растрована редом

Па се збори и што се не твори.

Омрзнуо јунак на јунака,

Омрзнуо јаки на нејака,

Брат на брата, мајор на солдата.

Није шала слобода је пала

Без кривице јуначке мишице.

................................................

................................................

ІІІто претече посље слома злога

И бјежања без ума и знања,

То се склони Скадру и Валони,

Подгорици и Андријевици.

А Краљ Петар, Врховна Команда

Стари Пашић и његова влада

Отидоше Крфу питомоме:

Тешко ли је на врата небрата,

Закуцати и братом га звати;

Ал’ још горе служити злотворе,

На огњишту гдје си се роди0

И својом га крвљу натопи0.

 

*

Дај ми боже срце од челика

И велику душу осветника,

Да у трену бола и очаја

Не прати ме вихор уздисаја;

Да на живим и ово Косово,

 Што Србина постиже на ново

И да видим на кулу Јакшића

Опет барјак Петра Мркоњића.

Бог и правда свјетовима влада,

Амин, Боже, да и моја нада

Буде дјело и скоро видјело.

 

XIII

 

Три крвава полећела врана:

Један лети из земље Белгије,

Они други са сред Шумадије,

Трећи право са поља Цетиња;

Што је гавран из земље Белгије:

Оба су му поткресана крила;

Ал’ је снага, као што је била;

Што је гавран из земље Србије,

И њему су крила поткресана;

Ал’ су здраве очи у гаврана;

Што је гавран са поља Цетиња:

Оба су му крила саломљена,

А два црна ока затворена.

Лете врани сентом и свијетом,

Докле дошли граду Петрограду.

Вијали се три ноћи и дана,

Докле своја одморише крила

На дворове цара Московскога.

На дворове птице затрактале

И жалосним гласом закукале:

“Авај царе, велико уздање,

Зар не чује тешко умирање,

Три државе, данас три гробнице,

Три бездане јаме и кланице.

Ми смо своје земље оставили;

Ми смо своје очи изгубили,

Гледајући чуда негледана,

Од њемачких, царе, пустолова,

Крволока и људских тигрова.

Колико је брда и планина,

Од градова пустих рушевина,

Нема трага, знака од јунака;

Нема ситне дјеце у повоју;

Нема старца на огњишту празном;

Ни старице, ни усјеђелице.

Враћи, царе, земље од крвника,

Ослободи робље, изгнаника“.

Цар Никола саслуша гавране,

Па овако њима бесједио:

“Три гаврана, три црна гласника,

Кад сам ево, већ двије године,

Из корица сабљу повадио,

Пред Богом сам клетву положи0:

Да ћу правду бранит од неправде,

И слободу од тешких окова:

И да више неће бит’ робова,

Од славенске крви и имена.

Ја знам ране лијепо Белгије,

Које дуго боловати неће:

Знам страдање земље Шумадије,

Коју морам брзо избавити

И границе њене проширити:

Знам злу судбу мале Црне Горе.

Два су силна вјетра ударила

Један вјетар озго са Дунава.

Oни други оздо са Вардара,  

Неће проћи ни петнаест дана,

Очистиће Балкан от тирјана“.

Три гаврана с двора полећеше,

А Николи књиге долећеше

Са обала тихога Дунава,

Од његова главног генерала,

Брусилова на гласу јунака:

“Весели се, драги господарс,

Војска твоја слази у Маџарску,

Да поздрави маџарске делије.

И да казни свјетске крвопије;

Друга војска: Срби и Енглези,

И Французи наши пријатељи

Ето иде кроз Македонију,

Да васкрсне из гроба Србију“.

 

XIV

 

Рано рани Краљевићу Марко,

Рано рани у недјељу младу,

Умио се, Богу помолио

И три купе вина испразнио,

Па се тада стаде опремати:

Стави на се капу од челика,

Са хиљаду златних трепетаьика,

Које му се на чекрк окрећу;

А на груди три оклопа љута;

У руке му муње и громови.

За појасом великі топови;

О бедрици огњени језици.

Ах, какав је кавгаџија Марко:

Чело му је — пољана широка,

А два ока — Два мора дубока;

Брци су му — Планински огранци,

Груди као од Шape проплаци.

Док се Марко у пећини спрема,

Равијојла Шэрца му опрема:

Умила га водом са Вардара,

Очешљала са седам ханџара;

Троглавом га гујом зауздала,

Зв’јездама му ноге потковала,

На чело му јарко сунце свила,

А у гриви мјесец утурила,

И своја му крила подметнула.

Кад изађе из пећине Марко

И обгрли манита Шарипа:

Затутњеше брда и планине,

Зањихаше мора из дубине,

Црна земља стаде да се гиба,

А небо се мрди и костреши;

Побјегоше из гора јелени,

А из вода рибе искочише:

Од рзања шарка крилатога

И повике Марка срдитога....

Боже мили чуда големога,

Куда лети Марко на шарину

Преко неба праве се путови,

К’о кад облак разбаце вјетрови.

Марко лети ко Илија свети,

Докле дође више Беча града:

И на њ просу хиљаду громова

И разори милиони домова.

Стегну шарца троглавом аждајом,

Пронесе га до више Берлина:

И на њ’ пусти од огња језике

И сагоре Виљемове дворе.

Поврати се на истоку Марко:

На Цариград опали топове,

И спустя се на врата од града,

Па за браду ухвати султана,

Искубе му са рамена главу,

И баци је у земљу Азију.

Тад продужи Марко за Софију,

А кад дође граду на капију,

Он повика што га грло служи:

“Фердинанде, европско копиле.

Хајд изађи дану на биљегу,

Да сабљама мегдан дијелимо,

Око моје дивне бабовине.

Око моје старе краљевине,

Коју твоје пржибабе пусте“.

Како силно Марко зовијаше:

Бугарска се земља потресаше,

Град Софија земља понираше.

Кад Фердинанд чуо Краљевића:

Побјегао у тајне ћелије,

Гдје га не би вила опазила,

Камо л’ људска рука уваатила.

Кад то виђе расрђени Марко,

Он заигра небу под облаке,

На Софију пустио ветрове

И огњене муње и громове.

Па се Марко Урвини поврати,

Чим је си0 књигу накитио,

На витеза Брусила рускога:

“Мој Брусиле, по љетима сине,

Што сам мог’о, ја сам учинио:

Четири сам града запалио

И народну срџбу искалио,

Ти продужи, гдје сам оставио.“

Књигу даде сивоме соколу,

Соко књигу однесе под крила,

Марко заспа, а стражи га вила.

 

XV

 

Славу слави Петре Мркоњићу,

Славу слави светога Андрију,

У Тополи мјесту скровитоме,

На својему двору бијеломе.

На слави је госте окупи0,

Из простране своје царевине:

Два сељака из Мачве крваве,

Са сред Босне два брата Бошњака,

Од Мостара два стара сердара,

Од Загреба два брата Хрвата,

Од Љубљане два млада Словенца,

Од бијела града Дубровника –

 Два ІІлемића - Два Војиновића,

С Новог Сада три витеза млада,

А од Бара седам барјактара.

Сједи Петар у столицу златну,

Око себе госте намјестио:

У зачење Мачванске сељаке,

У прочење из Босне Бошњаке,

У средини браћу Херцеговце,

С десне стране са мора Приморце,

Одмах до њих браћу Црногорце,

Уз кољен0 два брата Хрвата,

Одмах до њих Два Словенца млада.

И три брата из Новога Сада.

Вино служи млади Краљевићу,

Александар Карађорђевићу,

Десном руком, а чашом од злата,

Прву чашу даје бабу своме;

Петар чашу узео у руке,

И бијеле подигао брке,

Па гостима стаде наздрављати:

“Здраво, да сте моји соколови,

Мученици и туђи робови,

А од данас сви моји синови;

Здраво наша царевина била,

Која се је из крви родила!

Здрав Мачванче — највећи јуначе!

Здрав Бошњаче — мучениче стари!

Здраво дике с Мостара сердари!

Здраво моја два брата Хрвата!

Здрав Словенци браћо мученици!

Мога срца најдражи мезимци!

Здраво да сте два славна племића,

Два витеза два Војиновића!

Здраво браћо из Српске Атине,

Дична дјец0, дичне Војводине!

Здраво моји мрки Црногорци,

Од старине јунаци и борци!”

Пошто Петар чашу искапио,

Све је госте редом изгрли0.

А они му полећеше руци:

— “Не љуби се демократска рука,

То је стари обичај хајдука!

Тај му браћа целиваше чело

И са гозбе пођоше весело.

Kralj Nikolin portret

 

KRALJ - NIKOLIN PORTRET

Iz memoara pisanih god. 1916.  

 

Poslije očeve smrti, knjaz Nikola uzeo je potpuno knjaževsku vlast u svoje ruke, donekle i dalje uz saradnju svoga tasta, Petra Vukotića. Autoritetom svoga oca i prvaka, koji su i dalje ostali uz knjaza, on se u veliko koristio u vršenju svoje knjaževske vlasti.

 

Nastupile su burne godine rata za oslobođenje. Crnogorski knjaz i tečajem rata i dugo godina poslije rata, stekao je glas i ime jednoga od najpopularnijih srpskih vladaoca, poslije cara Dušana. Njegov autoritet i uticaj basnoslovno su se dizali i rasli i nekom madjijskom silom očarali i zanijeli prve duhove neoslobodjenog Srpstva. Njegovo ime, na Srpskom Primorju, pominjalo se je sa najvećim pijetetom i obožavanjem. Njegov lik krasio je domove srpskih prvaka u Vojvodini, Bosni i Hercegovini. Njegove stihove gutala je srpska omladina. U očima svega neoslobodjenog Srpstva, knjaz Nikola je postao legendarni junak, ideal i mesija – Oslobodilac. On je sa zanosom pjevao Kosovu i Visokim Dečanima. Njemu su pjevali tirade, ode i klanjalice skoro svi istaknutiji ljubimci vila sedamdesetih i osamdesetih godina. Na Cetinju, pod njegovim krilom, i njemu i njegovoj ideji, dolaze i u službu se stavljaju: Ljubomir Nenadović, Dr. Lazar Kostić, Dr. Lazar Tomanović, Dr. Valtazar Bogišić, Sima Matavulj, profesor Beara i čitava plejada: književnika, političara i narodnih boraca. Ovi ljudi došli su u crnogorske gore, ne, da stvaraju karijere, već da na vrelu državnog i političkog života posluže i riječju i djelom, koliko interesima knjaževe politike, u iskrenost koje su oni tada bezuslovno vjerovali, toliko i interesima svoje nacije. Poslije izvjesnog boravka u neposrednoj knjaževoj blizini, i Nenadović i Kostić i Bogišić i Beara i Matavulj i mnogi drugi, pošli su iz Crne Gore – i razočarani i ozlojedjeni, naoružani pravednim gnjevom i osvetom. Izvjesni od njih iznijeli su u svojim memoarima strahovite slike iz albuma zvaničnog Cetinja. To je i bio prvi osjetni povod padanja knjaževa nimbusa, koji je pojačan onom njegovom egoističnom teorijom o crnogorizmu, koja je našla svoj izraz čak i u njegovoj “Balkanskoj Carici”.

 

“Knez se predstavi,

Amanet divni svima ostavi

Već njega nema,  on nam izdanu,

No, ko je plemić, njegovu ranu

Svak nek celiva i zakune se:

Duši mu tamjan ovi prinese:

KO CRNOGORSTVU NE BIO VJERAN,

BOGOM I LJUDMA SVUD BIO ĆERANI

 

Kursiv su ova posljednja dva stiha, koja najizrazitije oličavaju državni program samog autora “Balkanske Carice”.

 

Kad izvjesni vladar piše stihove iz neodoljive unutrašnje bujice – poput Njegoša - njemu se nemože prigovoriti. Kad se stihovi pišu, jedno iz pasije, drugo iz ambicije, to je slično zanimanju rimskog cara Domicijana, koji je iz dosade hvatao muve, kralja makedonskog, koji je pravio fenjere, ili onog francuskog kralja, što je pravio brave.

 

Knjaz Nikola se u veliko koristio kobnom politikom: Milanovom i Vladanovom, Aleksandrovom i Draginom, iz kojeg vremena vidimo na Cetinju masu političkih nezadovoljnika iz Srbije. Ranka Tajsića, Jašu Nenadovića, Dragutina Ilića i mnoge druge. U svoje vrijeme Cetinju je bio pribjegao i Petar Karadjordjević, knjažev zet. Kakva tragika!

 

I ovi su srbijanski nezadovoljnici pošli nezadovoljni i do dna srca uvrijedjeni i iz srpske Crne Gore, isto onako, kako je u najnovije vrijeme pošao i Dr. knez Lujo Vojnović.

 

Nastupio je period unutrašnjeg nezadovoljstva. Pali su u nemilost i u izgnanstvo najagilniji saradnici oslobodjenja i tvorci vojničke Crne Gore: vojvoda Marko Miljanov, vojvoda Peko Pavlović, vojvoda Stojan Kovačević, vojvoda Luka Vukalović, vojvoda Mićo Ljubibratić, vojvoda Bogdan Zimonjić, serdar Jole Piletić, Jefto Miletin i nebrojno drugih crnogorskih i hercegovačkih junaka, vodja i ustaša. Svaka jača, popularnija i samosvjesnija individua, ma na kom polju rada, postala je antipatična, podozriva i trn u oku zvaničnom Cetinju.

 

Nastupio je obrt. Knjaževa zvijezda, s dana u dan, stala je sve jače gasnuti. Crnogorski nezadovoljnici počeli su poplavljivati srpski Beograd, vojvoda Mašo Vrbica, Petar Radoman, Tomaš Vukotić i drugi pribjegli su, kao crnogorski emigranti, Austriji.

 

Poslje 1903. godine, kada je kralj Petar stupio na presto i Srbiji dao gradjanske slobode, Srbija uzima u svoje čvrste ruke krmilo vodjstva neoslobodjenog Srpstva. Cetinje je obnoé palo u zasjenak, a Beograd stekao pravo ime – Pijemonta.

 

“On na štetu nikad ne bi

Srbijanskom „Pijemontu,

On je Srpstvu čast i ponos,

A Vi ste mu na sramotu.”

 

To je krik očajne srdžbe protiv Srbije i njenog prestiža. To je strofa iz jedne istorijske pjesme, publikovane 1909. godine u “Cetinjskom Vjesniku”. To su stihovi crnogorskog knjaza, kojima je on dopunio izvjesnu satiru – izvjesnog pisca. To je pjesma, o kojoj će se u svoje vrijeme napisati knjiga bola i očaja.

 

No, do davanja ustava, 1905., koji nije bio dar, kako se to stalno paradiralo, več posljedica našeg socijalnog života, moglo se još kojekako balansirati, glumovati, krpiti, pravdati i nadmudrivati. Ustav je, i ako i uzak i kratak, i ako i suviše krunski, bar jednim dijelom razlupao gvozdene katance sa nijemih usana, digao zavjesu sa mase starih grehova i stao liferovati, i ako većim dijelom prividne, gradjanske mučenike.

 

Bombaška i kolašinska afera potresle su iz temelja državno biće Crne Gore i njegovu egzistenciju dovele na ivicu sloma. I jedna i druga afera je neosporno postojavala i ako ne i cjelini u onom obliku i razmjeru, kako su prikazane. Bura negodovanja rasla je pomamnim bijesom. Broj nezadovoljnika svakim danom se stostručio. Beograd je ponovo bio poplavljen četama novih emigranata. Zvanično Cetinje našlo se pred strahovitom dilemom. Pribjeglo se sistemu Milanovu i Aleksandrovu: Sve su političke grupe naizmjenice dovodjene na upravu zemlje. Zloupotrebljavane, izigravane i njihove vodje bacane, dizane, maltretirane i profanisane. I jednoga dana, do juče najokoreliji politički neprijatelji našli su se duhovno na jednom istom političko-nacionalnom terenu, prožeti jednom istom idejom.

 

Kada su jednom prilikom pohvalili izvjesno lice pred bivšim austrijskim carem Franc Josifom, on je jednostavno odgovorio: “Jest! zovu ga austrijskim rodoljubom: ali – da li je on dobar i za mene?” Tako i politika crnogorskog dvora i srpskog naroda u Crnoj Gori nijesu bile identične. Talasi narodnih težnja stalno su se razbijali o hridi okrutnih upravljača.

 

Tečajem bombaške afere, na Cetinju pojavio se zao duh – Djordje Nastić. Obostrana srpsko-crnogorska štampa ispunjena je bila najskandaloznijim uzajamnim

optužbama. Nastala je sezona politike i prestalo bratstvo. Dvorovi su bili zavadjeni, ali narod nikada.

 

Srpski novinar Stevan Radislavljević-Bdin, baš usred tih strahovitih trzavica, gloženja, huke i terevenke, dolazi iz Srbije i stavlja se u službu kraljeve politike. Ko se još ne sjeća onih njegovih kilometričkih, polemičkih članaka kroz Cetinjski Vjesnik protiv “bradatog jarca” – Nikole Pašića i srpske vlade i uprave uopšte. Bdin je svu silinu lične mržnje i partijske nesnošljivosti, sručio protiv zvanične Srbije kroz usta zvanične Crne Gore. Pa i pored svih svojih kolosalnih zasluga on je svoju - i novinarsku i savjetničku – karijeru završio – neočekivanim odlaskom s Cetinja. To najbolje svjedoče njegove intimne epistole iz Beograda, u kojima je optuživao Kruni svoje drugove na peru, tvrdeći, da su ga oni iz surevnjivosti i bojazni za svoju ličnu egzistenciju, opanikali i izbacili iz sedla. Medjutim, zaboravio je Bdin, da je po srijedi bio sasvim drugi uzrok, i da su baš lica, koja je on optuživao, već bila mnogo ranije prošla kroz istovjetnu njegovu fazu.

 

Neosporno je, da je i beogradska štampa, i ako izazvana, tečajem ovog perioda, često puta griješila prema zvaničnom Cetinju, naročito u suviše oštrom i često puta banalnom tonu svojih članaka, i stvaranju proizvoljnih zaključaka. Doduše. takvi članci, bili su većim dijelom ili inspirisani ili pisani, od strane crnogorske emigracije, koja je našla sebi skloništa u Beogradu. Protiv čega je zvanično Cetinje stalno negodovalo, zaboravljajući, da je pravo azila, još od davnina, zagarantovano u svim zemljama.

 

Kralj Petar, ne bez pozitivnog osnova i razloga, dao je nalog, te su se tečajem 1913. godine prenijele kosti njegove supruge, kralj-Nikoline ćerke, s Cetinja u Beograd. Cetinje je ovaj čin tumačilo kao jedan akt javne demonstracije.

 

Naposljetku oduzet je i dvorac, u kom je stalno živio kraljević Mirko, koji je bio lična vlaština kralja Petra, dok je još živio u Crnoj Gori, i u njem smješteno srpsko poslanstvo.

 

Kralj Petar, tečajem ovoga rata, prilikom svoga povlačenja, nije nigdje stao nogom na crnogorsko zemljište. Pošao je preko Ljum-Kule. Dok je Srpska Armija, s Prestolonasljednikom na čelu, prošla kroz Crnu Goru. Nema zbora, da su Crnogorci željeli vidjeti i još jednom svoga starog gosta – Petra Mrkonjića.

 

Sve ovo davalo je povoda raznim pričama, kombinacijama i nagadjanjima, jednovremeno i raspaljivanju mržnje prema zvaničnom Beogradu.

 

1910. godine povela se očajna borba, da se provede u cijeloj zemlji na demokratskoj i slobodoumnoj osnovi, istinska centralna državna vlast, te jednom za svagda sruše temelji plemenskih osnovica, šovinizma i predrasuda, na kojima je stalno počivao državni brod Crne Gore. Političke žrtve te borbe bili su crnogorski ministri: Jovan S. Plamenac i Dr. Sekula Drljević.

 

I jubilej i dizanje Crne Gore na stepen kraljevine, nijesu mogli umiriti zatalasane duhove. Naprotiv, u zemlji je još silnije, jače i ozbiljnije vrelo i kipjelo; a da bi kob bila još veća, baš u oči tih “velikih dana”, dolazi i tragično ubijstvo majora Nikole Mitrovića – djelo krunske politike.

 

Politička umorstva, koja su, inače izraz mržnje, gnjeva i očajanja, ipak ostavljaju strahovit presedan u narodnoj duši. Kolašinska afera, zapečaćena krvlju petorice mladih i bujnih Crnogoraca, s jedne strane sahranila je i svaku pomisao za dozvoljenu borbu za pravu slobodu, dok je s druge strane, još većma povrijedila najtanja osjećanja narodne duše.

 

Emigracija u Americi, kao jedina prava manifestacija srdžbe našega naroda prema državnim upravljačima, rasla je do nevjerovatnosti. I srž i snagu naše mladosti imali smo u američkim rudokopima.

 

Svaka i najlegalnija evolucija ozdo, ugušivana je gvozdenom reakcijom ozgo. O čisto partijsko-političkim organizacijama javnog karaktera, bez kojih nemože biti ni stroge kontrole, ni prave slobode, ni istinske parlamentarnosti, nije se smjelo ni misliti. Jedna mala grupa, nazovi političkih nezadovoljnika, inače do skoro krunskih privrženika, koja je učinila jedan pokušaj u tom pravcu, odmah je smrvljena, bojkotovana i izvedena neposredno pred prestolom. Kako se tom prilikom proveo profesor Mirko Mijušković, jedan od vodja te grupe, to on najbolje zna.

 

Uzevši strogo, u Crnoj Gori nije bilo ni obilježja od partija. U Crnoj Gori su bile dvije javno ne formirane grupe, koje su posredno i neposredno uticale na njen državni tok i život. Nosioci tih provizornih partija nijesu bili ni ”klubaši”, ni “pravaši”. To su bili Rusofili i Austrofili. Vodja rusofilske grupe bio je general Mitar Martinović, vodja austrofila – crnogorski dvor.

 

Gruba sila najviše se svetila odgovornim državnim faktorima. Duša crnogorskog seljaka inače je bila zdrava i nepokvarena. Taj narod imao je zlatno srce i on se, u svoje vrijeme, mogao najidealnije iskoristiti i za svoj lični i za državni progres i preporodjaj. No kad su nastupili dani razračunavanja i osvete, i za politička mrcvarenja i za lične uvrede, koje su snosili bez razlike svi crnogorski prvaci sa najvećeg mjesta i njegove okoline, i u narodnoj duši pojačala se misao: da sve zlo, koje zemlja snosi, dolazi uzajamno od odgovornih i neodgovornih, “božjih namjesnika i izbranika”. Bujici narodne volje nije se htjelo popustiti. Svu slobodu zbora i dogovora predstavljala su samo dva javna glasila u čitavoj zemlji, oba vladina - državna — krunska. I tako je narod svoje negodovanje morao ispoljavati: šapatom, nijemim ćutanjem, stiskanjem pesnica i protestima po kafanama, ulicama i gostionicama. Izbori narodnih poslanika stalno su vršeni pod silom najstrahovitijih prijetnja i medju gorama bajoneta, te narod ni preko svojih nazovi izbranika nije mogao ni smio reći svoju. Crnogorac je u ratu protiv spoljnih neprijatelja junak, junak mase – kolektivni junak; ali pored svega roptanja i osjećanja unutrašnje nepravde, sve do najnovijih dana, kod njega – Crnogorca, bilo je veoma malo čisto gradjanske kuraži. U ostalom, to je bila prirodna posljedica od straha uočenih tragedija, koje su doživjeli izvjesni heroji gradjanskih sloboda, u prošlosti i sadašnjosti.

 

Došao je i Balkanski Rat, koji je našu državnu moć, pored svih gestova heroizma prikazao u pravoj boji i svjetlosti. Narodna Srbija je rapidno rasla, a zvanična Crna Gora rapidno padala. Novopazarski Sandžak, u kom se nekad vjerovalo, da je neprobojni bedem izmedju dvije srpske države, naposljetku, iste je i geografski spojio. I poslje toga, a naročito poslje srpsko-bugarskog rata, u kom je učestvovao i jedan dio naše vojske, sav je srpski narod u Crnoj Gori upro oči u Srbiju.

 

Ideja o čvrstoj zajednici sa Srbijom zahvatila je, sa veoma neznatnim izuzetkom, sve mislenije i trezvenije društvene slojeve. Ta ideja našla je i svoga oduška u onoj istorijskoj deklaraciji Dr. Sekule Drljevića, bivšeg crnogorskog ministra pravde i finansija, datoj u crnogorskoj Narodnoj Skupštini, na 10. februara 1914. godine. Karakteristično je, da su se toj deklaraciji usprotivila čak i ona lica, koja su po pet godina trunula u podgoričkim kazamatima, paradirala sa srbizmom na široj osnovi, i medju svojim pristalicama tvrdila, da stradaju isključivo zbog simpatija prema Srbiji: lica, koja su tada sačinjavala skupštinsku većinu, i kojima je i zvanična Srbija, u svoje vrijeme, na žalost, donekle vjerovala. Drljevićeva izjava o realnoj uniji sa Srbijom, koja je bila i izraz narodne volje i političko geslo one partiske grupe u Crnoj Gori, koju su nekada “umni” publicisti i političari krstili reakcionarnom, podigla je masku sa lica demagozima i lažnim narodnjacima. Kruna se od tada stalno počela oslanjati na grupu mameluka, koja je na uniju sa Srbijom gledala “uništenje državnog suvereniteta Crne Gore”, te ljude, koji su bili do juče jaki oslonac dinastije, i koji su, nema zbora, daleko bili i u tom času od pomisli za njeno brisanje, — stala nemilostivo tjerati, omalovažavati i zlostavljati. Taj politički modus bio je više nego koban i opasan, nije se imalo ni toliko samosvjesti i uvidjavnosti, da se time gubi bitka na oba fronta i da popularnost ljudi, koji zbog te ideje stradaju, sve više raste u narodu. Skoro sve pristalice grupe Martinović-Plamenac, čije je djelo bilo traženje unije sa Srbijom, otpuštene su iz državne službe. Politika ukaza pretrpila je negativan rezultat. Grupa, koja do skoro bješe omražena medju neobaviještenim narodom, obnoć je postala narodni ideal. Drljević je ostao junak dana. Svi pokušaji i vještine, da se njegova izjava izvrgne ruglu i podsmjehu, parališe i prikaže, “posljednjim političkim adutom i blefom”, ostali su bez uspjeha. Jer ta je misao prvo ponikla bila u duši našega cjelokupuoga naroda: a mi znamo, da bujicu narodnih težnja i osjećanja niko ne uspije zadržati. Ona mora, kad tad, preko svih smetnja i prepona, doći do svog pravog izražaja.

 

Zvanično Cetinje, svjesno pravoga stanja stvari, pribjeglo je, naposljetku, tečajem ovoga rata, novom političkom triku: počelo je sekundirati Drljevićevoj izjavi. Ono je, bajagi, pošlo i još jedan korak dalje. Vodili su se čak i izvjesni pregovori sa beogradskim kabinetom, preko našega poslanika u Beogradu, Lazara Mijuškovića. Nema sumnje, da je čika Pašić na sve te ponude morao ćutati i gladiti svoju proročku bradu. I dok su se odigravali diplomatskim putem takvi marifetluci, dotle su se na našem Cetinju držale intimne sjednice, kako da se dodje do pismenog legata crnogorske vlade, koji je bila uručila svome članu ministru Drljeviću, radi polaska u Beograd i pregovora sa beogradskim kabinetom o uniji: i kako da se Drljević za taj čin optuži i osudi za djelo veleizdaje!... No, do legata se nije moglo doći. Drljević, dakle, sa svojim drugovima, od te nove počasti, morao je biti poštedjen.

 

Da bi se u narodu podrile simpatije i oslabilo oduševljenje prema Srbiji, tečajem ovoga rata organizirana je bila jedna naročita grupa tajnih policajaca, koja je krstarila kroz narod i vojsku i pričala: da se Srbija borila na život i smrt, da Crnogorci ne posjednu i ponovo Skadar. To je bio posljednji ćor-fišek. Iskreni narodni prijatelji, koji su na vrijeme saznali tu paklenu igru, uspjeli su, da narodnu dušu još većma zagriju za ujedinjenje s kraljevinom Srbijom, a stare majstore razdora i nesloge izlože još većem gnušanju i prezrenju.

 

Istina, teško je bilo razuvjeriti izvjesne djelove lakovjernog i naivnog svijeta. Intriganti su apelovali na srca našega naroda, Oni su bili svjesni da nema jedne porodice u Crnoj Gori, koja nije prinijela svoju žrtvu u krvi na skadarske kapije: svjesni su bili da je Skadar bio i Crnogorsko Kosovo i crnogorski Termopile. “Pa zar braća Srbijanci da nam još oduzmu i grobnice naše braće i sinova?” Na takva pitanja stalno sam morao odgovarati obmanutom narodu, kada sam kao šef inspekcije Glavne Državne Kontrole, proputovao: Podgoricu, Kolašin, Andrijevicu, Berane, Bijelo Polje, Pljevlja, Rožaj, Peć, Gusinje i druga mjesta u novo oslobodjenim krajevima.

 

Prema starim bosansko-hercegovačkim emigrantima, bolje reći vodjama ustanka, koji su i protiv svoje volje morali živjeti u Crnoj Gori, vodila se naročita, separatna politika. Nikšić, u kom su ovi većinom i boravili smatrao se revolucionarno gnijezdo. Stare hercegovačke vodje, prezrene i omalovažene, umirale su od gladi: dok su primorskim delijama — bečkim tevabijama, na srpskom Cetinju, čepovi od šampanjca vadili oči.

 

Nesrećni tvorci Nevesinjske Bune, doživjeli su da svojim očima vide, gdje ista ona ruka, koja je 1878. godine predala Austriji cjelokupnu hercegovačku vojsku, u decembru 1915. i januaru 1916. - predaje toj istoj Austriji cjelokupnu crnogorsku vojsku i sav srpski narod u Crnoj Gori. Uvjerili su se potomci Guzina i Zirojevića, u istinitost riječi vojvode Petra Vukotića, izgovorenih njihovim očevima 1878. godine na dan predaje Austriji:

 

“.... Vi, kao hrabri i vjerni sinovi svoje otadžbine, treba da priznate ćesarovu vlast, vi ste časno vojevali za svoju slobodu i neka je slava vašim junačkim podvizima.

ZNADITE DA KNJAZ I ĆESAR ŽIVE U LJUBAVI KAO ČLANOVI JEDNE FAMELJE! – BIĆE VAM DOBRO.

 

Evropski rat izbacio je na površinu, iz našeg političkog cirkusa, i još dosta novih otkrića.

 

U glavnom crnogorskom štabu došao je za načelnika srpski general Boža Janković. On je vršio izvjesnu kontrolu nad operacijama naše vojske: dok su njegovi mladji drugovi – srbijanski oficiri — vršili kontrolu nad pravilnim finansiranjem ratnog budžeta. Novci za sve vojničke potrebe dolazili su neposredno iz Srbije. Na žalost, i jedna i druga kontrola bile su i suviše labave. Premda su saveznici samo u Srbiji gledali pravo jemstvo. Naravski, sve je ovo teško i neugodno padalo na dušu zvaničnog Cetinja. Izvjesni crnogorski političari gledali su i u ovim aktima krnjenje i rušenje crnogorskog suvereniteta.

 

Kroz duše cjelokupnog srpskog življa u Crnoj Gori: ne bez zdravog osnova i pozitivnog razloga, strujalo je jedno strahovito uvjerenje o crnogorskim upravljačima, koje je još jače potencirano onom gromopucatelnom izjavom Dr. Sekule Drljevića, datoj u crnogorskoj Narodnoj Skupštini 22. decembra 1915. godine. Drljević je izmedju ostalog rekao, opet u ime svoje grupe, ni manje, ni više: »CRNA GORA JE ZAVEDENA ZA GOLEŠ PLANINU.« On je to i dokazao.

 

I suviše je simptomatičan odlazak iz Crne Gore, tek na mjesec dva dana ranije njenog sloma, ruskog vojnog atašea na Cetinju, generala N. Potapova i generala Boža Jankovića, koji su jednog istog dana, zajednički otputovali iz naše prestonice.

 

No, o potankostima sramne kapitulacije Crne Gore, i o razoružanju njenih sinova, po imperativnoj naredbi njenih upravljača, nije još vrijeme govoriti. Ne bar sa onim i onakvim argumentima i dokazima, koje znamo i imamo. Konstatovaćemo samo, da je vojnički i moralni slom Crne Gore, bio djelo zvaničnog – najzvaničnijeg Cetinja. Uloge — počev od uništenja transporata da bi se izdaja pravdala gladju — pa do pregovora u Budvi - bile su dobro podijeljene: ali su glumci krvave drame tragično odigrali njene posljednje činove. Dva pelivana nijesu mogla igrati na jednom konopu. Živi su i Salis i Potapov, pa će i oni reći svoju.

 

Ljudi od pera i nauke, naročito oni koji nijesu pjevali i pisali u žanru pjesnika i književnika šesdesetih i sedamdesetih godina, nemilosrdno su potcjenjivani i bagatelisani. Nije se imalo obzira ni prema velikom geniju Vladike Rada. Na protiv: težilo se, da se njegovom narodnom evandjelju osujeti prodiranje u najviše narodne slojeve. “Gorski Vijenac”, koji je preveden skoro na sve žive evropske jezike, doživio na srpski devetnaest izdanja, bio predmet religijoznih i filozofskih studija prvih naših i stranih naučnika, u Crnoj Gori, kolijevci svoga autora i gospodara, nije imao čast doživjeti ni jedno izdanje. “Gorski Vijenac” i prvi i posljednji put od njegova postanka, štampan je u Crnoj Gori tek 1913. godine, i to u privatnom izdanju knjižare A. Rajnvajn. Dakle, jedan posrbljeni Njemac, Rajnvajn, inače dobar patriota, imao je više simpatija i pijeteta prema vladici – pjesniku, nego li njegovi krvni srodnici.

 

Dok su se ovakvom mjerom mjerile dobre knjige i dobri pisci, dotle su trivijalni i banalni produkti, koji

nijesu imali ništa zajedničkoga sa savremenom literaturom, izdavani, s godine u godinu, o državnom trošku, i njima na silu boga bombardovala naša i suviše primitivna i neknjiževna publika. To i jest jedan od glavnih uzroka, što Crna Gora, sve od smrti vladike Rada, pa do danas, nije imala, ni mogla imati, svoje prave i izradjene književnosti. Pojedinci, koji su pokušavali, da dadnu od sebe glasa, ili su njihova djela konfiskovana, sa najvećega mjesta, protiv odredaba nazovi “zakona o štampi”, bez da su redovnim putem autori optuživani, ili su sami pisci izvodjeni lično na strašnom sudu – pred Krunom, koja ih je, na njoj svojstven način, sudila, ili za njih naročiti – prijeki sud – formirala. Takvo priznanje za prosvjećivanje svoga naroda, izmedju ostalih, iskusili su: Živko Dragović, profesor i državni savjetnik, zbog “Kratke Istorije Crne Gore”; Andrija Jovićević, učitelj i narodni poslanik, zbog “Slika iz Ceklina”; Djordjije Dragović, major u crnogorskoj vojsci, zbog “Junačkih Pjesama” i t. d.

 

S druge strane bivalo je slučajeva, da se usprkos relativno dobrim piscima, i iz drugih veoma komičnih, neozbiljnih, sebičnih i odvratnih pobuda, - naročito hvale, čak i nagradjuju produkti najobičnijih mediokriteta naše sive i memljive svakidašnjice – ljudih bolesnih mozgova, koji bi se u svakoj kulturnoj zemlji morali ili podvréi analazi psihijatara, ili staviti u dužnost cenzuri, da njihova patološka preklapanja, u interesu narodnog morala i ukusa, briše sa pozornice. Jest, tako bi trebalo! Ali: kad ne bi bilo pigmeja, sjaj “velikana” bio bi pomračen: i na posljetku, kako bi se inače moglo paradirati, i u tom i u drugom pravcu, sa onim klikom samoživih krunonosaca: “L'etat c'est moi” – “ja sam država”.

 

Naposljetku, urodjena osvetoljubivost, do zla boga razvijena požuda za bogatstvom, lični sukobi s ljudima najobičnije vrijednosti: grubi ispadi na javnim mjestima: prisvajanje cjelokupne državne vlasti u svoje ruke; negiranje sudske nezavisnosti: stalne optužbe za uvrede neprikosnovenih ličnosti; vršenje čiste cenzorske dužnosti nad činovništvom; ismijavanje i seljačko nadmudrivanje: lozinka: zavadi pa vladaj, i masa drugih poroka iz intimnog života, – u veliko su otudjivali i najodanije elemente od prestola. U duši vladarevoj, predposljednjih godina njegova života i rada, bilo je nečega negativnog i anarhističkog. Taj fakt priznavala je i njegova najbliža okolina i njegovi lični ljekari. Duž čitave zemlje, mjesto onoga oduševljenog, iskrenog i instinktivnog, ali davno sahranjenog:

 

“Sve za slavu Boga milosnoga,

A za zdravlje knjaza svijetloga” –

 

čuo se na sve strane, u svakom i najmanjem kutku samo: teški, očajni ropac, srdžba, ropska mržnja, kletva i anatema. To je istina, velika istina, koja je i najobičnijem Crnogorcu poznata.

 

Crnogorska vojska — milicija, nije nikada predstavljala jednu kompaktnu snagu i cjelinu. Crnogorski oficirski kor, stalno je bio podijeljen na dva tabora – izmedju dva naročito stvorena rivala, izmedju generala: Mitra Martinovića i Janka Vukotića, patentiranih crnogorskih ministara rata, inače bliskih srodnika crnogorskog dvora. Uz Mitra, kao uz čovjeka od karaktera i poštenja, duha i poleta, bila je elita oficira: uz Janka, koji je imao bogatu maštu, antimitrovci i njegovi srodnici.

 

I dok se Mitar, i kao najsposobniji crnogorski general, i kao junak i kao čovjek, tečajem i balkanskog i evropskog rata, stalno maltretirao, vrijedjao i ponižavao, Janko se, njemu usprkos, naročito dizao, nagradjivao, slavio i veličao. Viteške i patriotske grudi Martinovićeve, nije krasio ni jedan crnogorski orden, za ratne zasluge. Medjutim, prilikom svoga polaska za Rusiju, tečajem 1915. Godine, Martinović dobiva ratna odličja i od srpskog prestolonasljednika i od ruskog cara. U mjesto da takva pažnja i priznanje, sa najvećih mjesta, osvijesti zvanično Cetinje, naprotiv, ona je raspalila još veću mržnju, pakost i osvetu prema Martinoviću.

 

Tragika Krune ležala je velikim dijelom u krvi i duši njenoj. Neozbiljna i vašarska publika često puta uspije, da razmazi i velike duhove. Ljudi prosječnog znanja i obrazovanja, koji uobraze da su neka viša bića, opasni su i po narod i po državu. Čovjek, koji sistematski negira svačije vrline i sposobnosti, ili je sam umni pigmej, ili je njegova duša rastrovana zavišću. Kineski zid, koji razdvaja Suverena od naroda, jedna je od najvećih i najopasnijih kobi, i po Suverena i po njegov narod. Crnogorski Suveren, tek u dvanaestom času mogao je čuti iskreni glas svoga naroda. Njegova okolina stalno je uspjevala, da taj glas ili uguši, ili omalovaži. Jedna privilegovana, van zakona stavljena i neodgovorna, grupa, iz te okoline, raznim putevima i kanalima, uvredama i denunciranjima, otudjila je od Krune i onaj neznatni broj njenih pristalica. Zemljište za takve i slične mahinacije bilo je i suviše podesno, obzirom da je i fosfor mozga već bio istrošen.

 

Sem toga i domaće nesreće: antagonizam medju braćom, ekstremnost jednih, malodušnost i hamletska neodlučnost drugih; familijarna interniranja, bježanja, uzajamna podmetanja, miješanja u poslove vrhovne državne vlasti, favoriziranja ličnih miljenika, nagradjivanja jednih usprkos drugih i još, mnogo drugih škakljivih činjenica, iz oblasti intimnog života, – buru narodne mržnje podizali su do kulminacije. Onaj stari nimbus, koji je Kruna nekad uživala, posve je iščeznuo. Srpski narod u Crnoj Gori, u najnovije vrijeme, apsolutno ništa nije vezalo prestolu. Istina, stari Suveren mogao je napabirčiti još par neuračunljivih prijatelja i propalih egzistencija, koje je izbacio stomak Evrope: dok su njegovi sinovi bili lišeni i jednog iskrenog prijatelja i savjetnika u čitavoj zemlji. Takvo raspoloženje prema njima, bilo je prirodna posljedica njihova čitavog života i rada. Hrdjavo domaće vaspitanje, povladjivanja nedozvoljenih radnja, u doba bujnosti i nestaloženosti, kad srce djeluje, a razum nijemo ćuti, sveti se čovjeku do posljednjeg časa. Ljudi, koji se puste, da ih nosi bujica života – robovi su svojih požuda.

 

Težilo se, nema zbora, odmah čim je stalo tonuti sunce sa horizonta, za rehabilitacijom. Pribjeglo se pisanju stihova, u čast i slavu crnogorskih plemena. No, i taj sistem nije mogao uroditi dobrim plodom. Naša je narodna masa i suviše sentimentalna, častoljubiva i ambicijozna. Nema jednoga bratstva u Crnoj Gori, koje se ne gordi i ponosi sa heroizmom, karakterom i poštenjem predaka svojih. I dizati spomenike vitezu jednoga bratstva, a preko zasluga vitezova drugih bratstava prelaziti ćutke, neka čak i vrijedjati, bilo je i suviše fatalno. I da nije tvorac “Novih kola” i “Hajdane” ... (ova posljednja iselila je nekoliko uvrijedjenih porodica iz Crne Gore) griješio – u dizanju, precjenjivanju i potcjenjivanju svojih junaka i plemena, iz kojih su ponikli, – njegov rad, i inače, obzirom na psihu našega naroda, – morao mu je donijeti negativne rezultate.

 

*

 

U glavnom: državni autoritet Crne Gore, u oči njene katastrofe, sveden je bio ispod nuliteta. Silnika vrijeme stvara kukavicom, a roba diktatorom.

 

Stari crnogorski kralj, na veče svoga života, spao je na te niske grane, da je morao trčkarati od grada do grada, preklinjati najobničnije ljude koji su mu do juče ljubili skute i rukave, da se ne bune i da budu poslušni. Kakvo poniženje za jednog poluvjekovnog autokrata, u čijoj se zemlji nije smjelo ni misliti, a kamo li govoriti, što je njemu neugodno bilo.

 

Dakle, – kralj je, i inače, pred orkanom narodnog gnjeva, koji se u svoj silini pojavio, tek poslije lovćenske katastrofe, — morao bježati iz zemlje, za koju je nekada bio božanstvo, a danas mrtvo biće. 

 

U ostalom, svi ovi prelomi i kontrasti u političkom životu crnogorskih upravljača ni najmanje ne iznenadjuje ljude, koji iole poznaju istoriju. Mi znamo, da je Luj XVI., koji je odmah u oči francuske revolucije, pokušao ukloniti onu grupu trećeg staleža, koja je u istini predstavljala narodnu francusku skupštinu, pošto je buknula revolucija i osvojena Bastila, dakle u razmaku svega tri nedjedje dana, pred tom istom grupom padao ničice i molio da ona povrati mir u zemljil...

 

Politika crnogorskog Suverena vjerna je kopija Kralj Milovanove politike. Pa ipak kod Milana je bilo više muževstva, znanja i kavaljerstva, više otvorenosti, iskrenosti i priznanja – svojih nedostataka.

 

Ko se još ne sjeća one Milanove javne ispovjesti pred Taušanovićem i drugim radikalskim prvacima:

“Kad sam stupio na vladu, bio sam još dete. Ovaj čovek (pokazuje na Ristića), bio je tada u Srbiji sve i sva. On me je mnogom čemu učio, a i ostale učitelje i adjutante postavljao je on. Nije prošlo mnogo vremena, ja sam počeo doznavati i takve stvari koje nisu bile za nežne detinje godine. Ono što sretni ljudi doznaju od 21 do 25 godine, ja sam veé znao u 13 i 14. - Nije prošlo mnogo, a Ristićevi ljudi naučili su me, da se prvo nevino kartam, a posle i kockam. Počeo sam rano igrati na velike sume. Sedeo sam po čitave noći za kartaškim stolom, a sutra sam imao bunovnu glavu...

 

... U to isto vreme, opet po učenju Ristićevih ljudi, počeo sam po malo da pijuckam, a posle da pijem i najjača pića. Sedelo se redovno, kartalo i pilo dugo u noć, često i do zore, a tome je uvek sledovao mamurluk i krajnja zlovolja. Ove pijanke i terevenke malo po malo napraviše me nervozim, a bio sam zdrav kao dren. Dok sam bio još mlad, državne poslove Ristić je od mene redovno sklanjao, a posle sam od njega naslušao se mnogo crnih priča o narodu...

 

... Njegove savete ja sam upravo gutao, jer me je moja okolina učila, da je Ristić veliki državnik, genijalan čovek, i da bih i ja i zemlja propali, da slučajno on umre ili sidje sa uprave. Kad sam došao malo sebi i počeo samostalnije da mislim, ja sam uzimao i druge ljude za ministre, ali su gotovo svi išli tragom Ristićevim. Svi su bili laskavci i dvolični.

 

Moj neuredan život i neprestano trenje sa narodom napraviše me do zla Boga nervoznim.

 

Pravio sam pogrešku za pogreškom, vredjao najbolje ljude i tako navukao na se mržnju celoga naroda. Ja to sve vrlo dobro uvidjam, ali sada ne mogu iz ove kože u drugu.

 

Ako sam tiranin, zloćud, bezdušan, nepoverljiv i nervozan, to možete zahvaliti samo ovome čoveku – (pokazujući Ristića. – Ako u meni ima ikoja dobra strana, to je opet zasluga ovoga čoveka.

 

Sve što je na meni dobroga ili rdjavoga, to je rezultat Ristićeva rada. Ako je zemlja patila zbog mojih grešaka i mojih rdjavih strasti, to je krivica Ristića, koji me je ovakovim izradio. Jednom reči, — Ristić je bio moj zao duh, koji me je stvorio ovakvog, kakav sam sad. Držim, da sam Vam dovoljno i sve iskreno govorio ...”

 

Kakva sličnost i u privatnom životu dvaju srpskih kraljeva. Ipak Kralj-Nikolina ispovijest bila bi mnogo veća i drastičnija, gnusnija i antinarodnija. Nema zbora i on je imao u predvečerje svoga života zlih duhova, koji su ga nosili u naručja i sa visine prestola bacili u najprljaviju kaljužu. No ti su duhovi u većini bili krv krvi njegove. Pa ipak: pravna i moralna odgovornost pada neposredno na njega. Faktične odgovornosti opet bi pale na njega i njegov dom.

 

I ako u minijaturi, u Crnoj Gori, zacario se bio istovjetni nemoral – kao u oči raspada rimskog carstva. “Pošto se jelo, da bi se bljuvalo, a bljuvalo. –  da bi se i dalje jelo” –, nije bilo lekara, koji bi mogao izliječiti bolesnika na umoru. Postiglo se – što se nije željelo; jer se tako htjelo i radilo. Malo paradoksalno, ali istinito.

 

Odmetnici turske carevine, zaostatci srpske gospoštine koji su se sklonili u kamene crnogorske gore i otuda dobili ime “Crnogorac” – više od dvije stotine godina kovali su mačem i palošem krunu za jednog srpskog kralja, dok je naposljetku nijesu sakovali. Taj kralj je, uz najagilniju saradnju svoja tri sina i jedne ćerke, tu krunu smrvio i pod noge bacio. On je time, naravski bez dobre namjere, učinio jedno dobro djelo za šire interese srpskoga naroda.

 

Kakva indentičnost u slavi i tragici? Ivan-beg savio je svoje gnijezdo pod Orlov Krš 1484. godine. Njegov sin Djuro, sprijateljivši se sa Mlečićima, te služeći interesima Mletačke Republike, to je gnijezdo – razvio i postao mletački zatočenik.

 

Vladika Danilo Petrović pošao je stazama Ivan-begovim, a njegov praprasinovac?...

 

                                                                           Mićun M. Pavićević