Ускрс у туђини
Ускрс је, мајко, с празнијех звонара
Крик кобне сове тишину пролама;
Порушени су стубови олтара;
Домове празне загрлила тама!
У горе наше гладни курјак уђе
И покла дјецу у повоју меком;
Наше су сестре сад постале туђе,
Наше се пјесме створише лелеком.
Ускрс је, мајко, ал’ наш Ускрс није,
Гле, на твом прагу стражар црног лика
Чува свој плијен, цери се и смије,
До њега стао крвник до крвника.
Не плачи, мајко, ја не могу доћи
Све док наш Ускрс на небу се јави!
И мени, мајко, у глухој самоћи
Очај и туга распиње и дави.
Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”
Нема коментара:
Постави коментар