Ловћену

Ловћену

О, горо моја, мој велики боле,

Још твоје чело грчи се од срама,

Још твоје груди ледене и голе

Покрива густа и оловна тама.

Не, горо моја, ти нијеси крива,

За коб и удес, покор и срамоту!

Ни дјеца твоја, од муње кресива

Нијесу крива за твоју Голготу.

Ми знамо горо, ко ти срце проби

И ко ти очи копреном превуче!

Ко неробљене хероје пороби!...

Вај, крвожедни и варљиви вуче!...

О, горо моја, ћути, ћути, ћути,

Јер то су р’јечи страшније од грома,

Ти ћеш из гроба сјутра васкрснути,

И причат причу свога бродолома.

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”