Наша пјесма
Црна поноћ гасне, тоне,
У леденом лону свом,
Из окриља васионе
Свиће зора Роду мом!...
Са висина тихо слази
Христос, у свој златни штит,
Преко наших поља гази,
Горостасан, к’о гранит…
Сије: љубав, мир и слогу
У словенских душа храм,
И враћа се блажен Богу
Кроз млијечних стаза плам.
Захори се пјесма жудна,
Као божје трубе глас,
И словенска мис’о будна
Претвори се у ‘) - талас. –
То је химна два витеза,
Који славе Ускрс свој, -
То је наша марсељеза,-
Србхрватов – славопој!...
Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”
Нема коментара:
Постави коментар