Богати касијер

Богати касијер

Било је то давно,

Слабо људи памте,

Да је један човјек –

Прим’о  по три плате:

Једна му је била

Истинита, права,

Коју му је Сенат –

К’о редовну дава!

-Ова му је плата

Доста добра била;

Ал’ потребе његове –

Није испунила.

Друга му је плата –

Била што је крао

И на туђе име

Из фонда примао.

Ова му је од прве

Нешто већа била;

Ал’ поред ње и трећа –

Њему је фалила.

Те је тако и трећу

Морао да има,

А та му је била –

Што је мито прима.

И та му је плата

Била са свим драга;

Јер од ње је највише

Пустог стек’о  блага.

И сад као некад

Он сиромах није,

Безброј има блага,

Које већ не крије;

Од новаца, које је –

Стекао од крађе,

Он ј’ огромне сазид’о –

Палате и грађе.

А од оних, које је

Примао за мито –

У сто магазина

Сасуо је жито.

Живио је раскошно

И богатству своме;

Милостиње он није –

Чинио никоме.

Но кад би му сиромах

Затражио хлеба,

Озбиљно би рекао:

“Брале радит’ треба!

Та и ја сам некада

Сиромашан био,

Па видиш како сам –

Сад обогатио?

Па још кад бих сваком

Од тог’ дио дао, -

Опет би сиромах

К’о  некад постао.

Зато не дам ништа,

Но ид’ па се вуци,

Те живјет’ не можеш –

Ти себе утуци!”

Но то самом’ Богу

Противно је било

И пазите, што се је

Од њега случило:

Палату и грађе

Гром је разорио

И пун се је бездан –

Понор учинио.

Ђе је била његова –

Кућа и огњиште,

Тун сад црне кукавице

Бораве и пиште.

И то мјесто ђе живје –

Срамно, непоштено,

Име веле носи сад:

“Криво је стечено.”

Жито у салаше,

Које му је било –

У пламен зелени

Све се претворило.

У којему човјек тај

И дан данас кука,

А то мјесто зове се:

“Јадна туђа мука.”

Д. Град      М. М. Павићевић

“Голуб” бр. 2    1904.

На дан смрти Бранка Радичевића

На дан смрти Бранка Радичевића

Спустили се до земље облаци,

У ноћи се претворили данци;

А плач тешки небеса пролама, -

Сву је земљу обавила тама.

У џбунове промукли славуји,

Ни глас шеве у пољу не бруји;

Од жалости настали ужаси,

До неба се раз’љежу уздаси! –

Природа се у црно завила;

А земља је свјетлост изгубила;

Јарко сунце слуша са уранка,

-Како народ оплакује Бранка!

Сав Океан дрмају таласи;

Жива искра пјесме се угаси;

Сви пјесници топло сузе лију,

На вјечни гроб своја прса бију.

Неста Бранка у гробу почива;

Ал’ остаде успомена жива:

Пјесме пуне дражи и полета,

Жив је Бранко докле је свијета!

Данилов Град (Црна Гора)  

Мићун М. Павићевић

“Голуб” бр. 14    1902. 

На Божић

На Божић

Пуцају пушке,

Чује се глас:

“Христос се роди

Свијета Спас!”

На ражњу стоји –

Испечен брав;

Полазник виче:

“Домаћине здрав!”

Звона цукају,

Одјекује пој,

Тутњава стоји

Као да је бој.

Данас је Божић –

Радосни дан

И сједи старац –

Малко је згријан.

Свако весело

Прати овај дан,

С миљем ужива

К’о  у слатки сан.

Д. Град, 1903.    Мићун М. Павићевић

“Голуб” бр. 20    1903.

Брат над гробом своје сестре

Брат над гробом своје сестре

Над гробом твојим

Цвећем покривеним;

Над земљом црном

И кршом леденим,

Ево ме стојим!

Са путно јада;

Из очих суза

Сама ми пада.

Срце чемерно

Од бола пуца

И кано некад…

Бурно не куца.

Жељом сам дош’о

Над твојом раком,

Опојен јадом

И чежње санком.

Проклињем судбу,

Што с’ не окани;

Ил’ што и мене

С тобом не сахрани.

Но ме остави

С болом у души,

Те ми се младост

Невино сруши!

Кунем се сјенком

Твојега гроба;

Кунем прошлошћу

И ока оба:

Да љубав братска

Остаје вјерна,

У мрачном гробу

С тобом загрљена.

Још да ти цјелив

Пошљедњи штујем,

И да вјечито

За теб’ болујем.

Моли се Богу

На томе свјету,

Да моју прву

Испуни мјету:

На једном мјесту

Паклу ил рају,

Да се душе наше

У вјек састају.

Нек’  једна другој

У близини стоје

И дане вјечне

Љубави броје.

Дград, 1903.   М. М. Павићевић

“Голуб” бр. 15     1903.

Мићун М. Павићевић - Војводи Петру Вукотићу

Војводи Петру Вукотићу

-црногорском витезу и бану, приликом његове смрти.-

Био је дипломат,

Био је војник;

И био војвода

И мудар савјетник.

Над муширом пашом царевијем,

Што је с’ тобом бане ратовао,

Побједу си задобио славну

И његову војску разбит’ знао.

То ти није био случај један,

Но их има и још много више,

Што словима златним мора такве,

Повјесница наша, да запише.

Ни чувени Херкул грчки јунак

Не би тебе прекорити мога,

Да нијеси и вјерно и храбро

Послужио Господара свога.

Но на жалост опћу превелику

Судбина је црна друго хтјела;

Ка’ уз пркос Српству цијеломе,

Данас нам то ево одузела.

Што за тебе српска војводо

Земља црна рано да покрије?

Од ког’ су се ка’ од грома жива,

Заплашиле многе Османлије!

Не, ти не ћеш мријет’ војводо

И ако те међу живим  није,

Ти ћеш живјет док траје Србина

И док срце црногорско бије.

Ал’ судба је немилосна, горка,

Што бар таквог не ће да поштеди;

Који ув’јек на сваком попришту

Тирјанина Српства побиједи.

Жалосно је данас виђет бане:

Свијет овај што се окупио,

Пошљедни пут да ти рече:”с Богом”

За заслуге што си учинио.

Пролама се Чево*) на све стране:

Од жалосне пјесме од војника,

Којима бол тешки груди пара

За војводу, витеза ратника.

Не жали се само Чево равно,

Но те жали породица свака;

Јер у теби губи Гора Црна:

Праву слику косовских јунака.

Сам владалац, наше домовине,

Тебе жалит’ изостао није,

Јер му нема оног, који знаде:

Да мудрује и да крв пролије.

Дође вр’јеме, суђено је било:

Да ти т’јело у мрачни гроб спава;

Ма заслуге твоје неумрле

Никад не ће доћ’ до заборава.

Мир и покој твојој доброј души;

Нама снаге, да жалост сносимо,

И од твога рода нашљедника

Као с тобом да се поносимо!

Данилоград, 1903.

Мићун М. Павићевић

*) Чево је родно мјесто покојног војводе.

“Голуб” бр. 5    1903.