Ој загрми! ...

Ој загрми! ...

Ој загрми, пјесмо моја,

Из дубине бића мога;

Силно као вјесник боја

Буди брата паћенога!...

Нека твоји громки клици

Из гробова мртве дижу.

Гњијев, срџба и урлици

Дигну слабе, што гамижу!...

Ој, загрми, пјесмо нова

Силно као божја труба,

Из дремежа, из окова

Тргни сваког родољуба!...

Цетињски Вјесник бр. 25  1912.  (Ускршњи прилог)

Мићун М. Павићевић - Десет Никчевића

Десет Никчевића

Рој црнијех слутња к'о  олуја лети

И нијемо пада на брежуљке голе;

Кроз прса промичу оштри бајонети;

Посрћу гомиле, ране боле, боле .....

Пламса ново сунце на крвавом своду

И просипље своје сребрнасте зраке –

Над хумкама палих чета за слободу,

И на умируће у крви јунаке.

У подножју брда гдје Бојана стење,

Бљескају плотуни, кисну хрпе меса,

Грезне у крв наше младо покољење;

Поклич и ломњава урвине потреса.

Десет брата – лава срца гвозденога

Газе дивље, смјело кроз бујицу зрна;

Сви наоружани духом младог бога

Касапе и лете на гробишта црна ....

И један другоме снажно руке стежу,

А презрење смрти бије им из зјена

Док оштри вихори с Проклетија режу

Вај, клонуше ћутке браћа загрљена ....

Бојана урличе, ломи се, крв тече ....

У језера крви умиру јунаци

Над Скадром се спушта страховито вече,

Гавранови црни носе поздрав мајци ....

Мићун М. Павићевић

Цетињски Вјесник бр. 109    1912.

Мићун Павићевић - Сретни дани

Сретни дани

Цио свијет љепоте и страсти,

Мука, патња, болова и јада,

Прошлу славу и врхунац части

Скрива у се моја душа млада!....

Ја сам пророк нашега спасења,

Гласник:  Вјере, Истине, Побједа,

Повјест жива српскога знамења,

Које прича наша прошлост с'једа....

Сви трофеји нашијех предака

Сливају се у храм срца мога;

О, како је наша прошлост јака;

Славом Марка и Милоша -  Бога!

Ја сам чедо срџбе и урлика,

Које слути, да ће једног дана

Оркан: вриске, трзаја и крика

Усахнути с болом наших рана ....

Мићун Павићевић

Цетињски Вјесник бр. 25  1912.  (Ускршњи прилог)

Бура над Балканом

Бура над Балканом

Младотурци жељни славе,

Увађају “ред”,  “културу”

Српски живаљ, муче, гњаве

И не виде грозну буру …..

А Слободни Србин гледа

Како стара мати плаче,

Гледајући своја чеда,

Гдје умиру на гломаче. -

Док на колац глава клима -

Његово се срце кида,

Образе му обузима -

Плам освете, румен стида …

Над Балканом врани круже

Жељни крви и несреће;

Из ланаца Срби туже:

“На Прољеће, на Прољеће!”

Први дан прољећа, 1911. Цетиње

Мићун М. Павићевић

Цетињски Вјесник  бр. 21   1911 

Жив је и здрав Краљ Никола!

Жив је и здрав Краљ Никола!

С Теразија браћа хола

Сикћу, вриште као дјеца

На умор је Краљ Никола!

Од бола им душа јеца …

Злокобно се цере, смију,

Лажју им се душа пита;

И демонски сузе лију

Попут гнусних паразита.

Бјесомучна дивља секта

У вртлогу кала гази

Против српских аманета

Свој прљави језик плази ….

И кроз уста најамника

Прича бајке и легенде;

Као гуја из свог сика

Зликовачке мисли преде …

Пакост, мржњу и клевете,

Док пачваре њихне сију;

И паклене купе чете

Краљев углед да подрију;

Великани са свих страна

Забринути у истини,

Сваке ноћи, сваког дана

Распитују што Краљ чини.

А Краљ, снагом лава млада

Ступа циљу заједнице;

Уман, чио - као свагда

Презирује кобне птице …

Он од сметње никад не би

Теразијском Пијемонту,

Он је Српства част и понос,

А ви сте му на срамоту.

Обуздајте браћо страсти,

Раскините ланце бола

Овај ће вам пјесник касти

Жив је и здрав Краљ Никола!

Цетиње, 16. фебруара 1911. год.

Мићун М. Павићевић

Цетињски Вјесник  бр.15 1911.

Ој гавране мрке боје

Ој гавране мрке боје,

Сади доље у поноре,

Па ти виђи браћу милу,

Ђе ти леже сви у крви.

Ту ћеш наћи браћу милу:

Два јунака, два сердара,

Сердар Шћепа и Илију.

На њих русе главе нема,

Обадва су погинули.

Ту, гавране, панут немој,

Но рашири црна крила

Па полети у Главицу,

Ту ћеш наћи крви доста.

За Никшић се цура спрема,

На пут срете Ферјанчића,

Аустријског вахмајстора.

Кад га виђе цура млада,

Желијаше узмакнути

И натраг се поврнути.

Вахмајстор јој не даваше,

За руку је он хваташе,

Па је ножем бодијаше.

Но му млада говораше:

»Не за бога, вахмајсторе,

Немој мене погубити,

Но ме метни на откупе,

Браћа ће ме откупити,

Даће за ме откуп тешки.«

Тад вахмајстор проговара:

»Одакле си, цуро млада,

Ког од рода имаш свога?«

Но му млада одговара:

»Чу ли мене, вахмајсторе,

Ја ти рода крити нећу.

Ја сам цура сасред жупе,

Шћерка Луке поповога,

А унука попа Мирка.«

Кад то зачу вахмајсторе,

Од радости проговара:

»О ти ли си Анђелија,

А ђе ти је Радојица,

Та комитска перјаница?

Та он није перјаница,

Већ је братска издајица.«

То изрече, ножа хвата,

С њиме цуру бодијаше,

Ал се цура превијаше

И из гласа све кукаше:

»Куку браћо седморица!

Освети ме, Радојица!«

Глас одјекну у Главицу,

У Главицу Пандурицу.

Зачу соко Радојица,

Зачу вику и кукњаву,

Па пол'јеће низ Главицу,

На џаду је излазио,

Мртву сестру налазио.

Мртва глава проговара:

»Куку браћо седморица,

Освети ме, Радојица!«

Радојица то слушаше,

Грозне сузе прољеваше,

Па се сестри кунијаше:

»А тако ми сестро мила,

Или ћу те осветити,

Или главу изгубити.«

То изрече па поскочи,

Па га ето странпутицом

Док претече вахмајстора.

На цесту је излазио

И за камен запануо

Па из гласа повикао:

»Стан' полако, вахмајсторе,

Срце си ми извадио,

Сестру милу погубио;

Руке горе, вахмајсторе!«

Он од страха пушку баца,

Радојица прискочио:

Пушку му је одузео

И руке му савезао.

Ал га моли вахмајсторе:

»Не за Бога, Радојица,

Немој мене погубити,

Но ме врзи на откупе.

На дом имам шест сестара,

Сестре ће ме откупити,

Даће за ме откуп вељи,

Јер сам један међу њима.«

Радојица не чујаше,

Уз Главицу га вођаше,

Код браће га довођаше.

Међу собом говораху

Како ће га уморити.

Тад се браћа сагласише,

Па поскочи Радојица,

За руку га он вођаше,

Из браће га извођаше,

Па му руку начињаше;

До паса га он копаше,

Па му руку ломијаше;

И очи му он вађаше,

Па га ножем бодијаше.

Кад га јунак уморио,

Тад завика из свег гласа:

»Ој гавране мрке боје!

Сади доље у поноре

Па се напиј швапске крви!«

  Народне пјесме

(Црна Гора и Дукађин)

Момче њиви врана коња

Момче њиви врана коња,

Врана коња и сокола.

Њивио га три године,

Четврту га оседлао.

Маши му се на рамена,

Те он мину преко села.

Селом иде, село пита:

»Ђе је кула Алил-бега?«

Све му село казиваше:

»Она Што је наврх села,

Она што је понајбоља,

То је кула Алил-бега.«

Право пође пред том кулом,

Врата бјеху затворена,

А пенџери отворени.

Мисли момче чињет што ће,

Доброме се домислио:

Свеза коња за авлију,

А сокола за селвију;

Па он пође на чардаке,

На чардаку мома спасе.

Мисли момче чињет што ће:

Хоће ли је разбудити,

Или ће је оставити.

Док се јаду домислио,

Коњицу је говорио:

»Дед завришти, мој коњицу,

Не би л' мому пробудио.

Ако мому ти разбудиш,

Ноге ћу ти потковати

Танком плочом маџаркињом,

Коњ циликну, двор одјекну.

2а то мома не хајаше,

Но још бољи сан чињаше.

Соколу је говорио:

»Ој соколе, мој соколе,

Ну закликни колко можеш,

Не би л' мому пробудио.«

Соко кликну, двор одјекну.

За то мома не хајаше.

Слеже доље у џардине

Те убере до три биља:

Једно биље феслиђена,

Оно друго ружмарина,

Оно треће каранфила.

Опет иде на чардаке,

Удара је првим биљем

Преко чела бијелога;

Удара је другим биљем

Преко лица бијелога;

Удара је трећим биљем

Испод грла бијелога.

Скочи мома ка манита:

»Ко је био у џардине

И убрао до три биља

Десну ногу саломио!«

»Не кун', момо, не кун', душо,

Него, злато, остај с Богом!«

»Хајде с Богом, ја ћу с тобом.«

»Не мош, душо, са мном доћи,

Висока је Шар планина,

Него, душо, остај с Богом.«

»Хајде с Богом, ја ћу с тобом.«

»Не мош, душо, са мном поћи,

Широка је Арбанија,

«Не може је коњиц проћи;

Дубока је мор - Бојана,

Не може је лађа проћи,

Камол' мома босе ноге,

Босе ноге у пачмаге.«

  Народне пјесме

(Црна Гора и Дукађин)