Ој гавране мрке боје

Ој гавране мрке боје,

Сади доље у поноре,

Па ти виђи браћу милу,

Ђе ти леже сви у крви.

Ту ћеш наћи браћу милу:

Два јунака, два сердара,

Сердар Шћепа и Илију.

На њих русе главе нема,

Обадва су погинули.

Ту, гавране, панут немој,

Но рашири црна крила

Па полети у Главицу,

Ту ћеш наћи крви доста.

За Никшић се цура спрема,

На пут срете Ферјанчића,

Аустријског вахмајстора.

Кад га виђе цура млада,

Желијаше узмакнути

И натраг се поврнути.

Вахмајстор јој не даваше,

За руку је он хваташе,

Па је ножем бодијаше.

Но му млада говораше:

»Не за бога, вахмајсторе,

Немој мене погубити,

Но ме метни на откупе,

Браћа ће ме откупити,

Даће за ме откуп тешки.«

Тад вахмајстор проговара:

»Одакле си, цуро млада,

Ког од рода имаш свога?«

Но му млада одговара:

»Чу ли мене, вахмајсторе,

Ја ти рода крити нећу.

Ја сам цура сасред жупе,

Шћерка Луке поповога,

А унука попа Мирка.«

Кад то зачу вахмајсторе,

Од радости проговара:

»О ти ли си Анђелија,

А ђе ти је Радојица,

Та комитска перјаница?

Та он није перјаница,

Већ је братска издајица.«

То изрече, ножа хвата,

С њиме цуру бодијаше,

Ал се цура превијаше

И из гласа све кукаше:

»Куку браћо седморица!

Освети ме, Радојица!«

Глас одјекну у Главицу,

У Главицу Пандурицу.

Зачу соко Радојица,

Зачу вику и кукњаву,

Па пол'јеће низ Главицу,

На џаду је излазио,

Мртву сестру налазио.

Мртва глава проговара:

»Куку браћо седморица,

Освети ме, Радојица!«

Радојица то слушаше,

Грозне сузе прољеваше,

Па се сестри кунијаше:

»А тако ми сестро мила,

Или ћу те осветити,

Или главу изгубити.«

То изрече па поскочи,

Па га ето странпутицом

Док претече вахмајстора.

На цесту је излазио

И за камен запануо

Па из гласа повикао:

»Стан' полако, вахмајсторе,

Срце си ми извадио,

Сестру милу погубио;

Руке горе, вахмајсторе!«

Он од страха пушку баца,

Радојица прискочио:

Пушку му је одузео

И руке му савезао.

Ал га моли вахмајсторе:

»Не за Бога, Радојица,

Немој мене погубити,

Но ме врзи на откупе.

На дом имам шест сестара,

Сестре ће ме откупити,

Даће за ме откуп вељи,

Јер сам један међу њима.«

Радојица не чујаше,

Уз Главицу га вођаше,

Код браће га довођаше.

Међу собом говораху

Како ће га уморити.

Тад се браћа сагласише,

Па поскочи Радојица,

За руку га он вођаше,

Из браће га извођаше,

Па му руку начињаше;

До паса га он копаше,

Па му руку ломијаше;

И очи му он вађаше,

Па га ножем бодијаше.

Кад га јунак уморио,

Тад завика из свег гласа:

»Ој гавране мрке боје!

Сади доље у поноре

Па се напиј швапске крви!«

  Народне пјесме

(Црна Гора и Дукађин)