Женио се млади Ђуро

Женио се млади Ђуро,

Зове сестре на весеље.

Све му сестре редом иду,

А најмлађа не гређаше,

Зашто има лудо чедо,

Лудо чедо од неђеље.

Па је зави говорила:

»Заво моја Анђелино,

Да ти дадем руво моје,

Руво моје и од'јело,

Да ти дадем златне бурме,

Пођи Ђуру на весеље,

На весеље мјесто мене.«

Анђелина и хоћаше,

И снаха јој рухо даје,

И даје јој врана коња.

Лијепо је снаха учи:

»Заво моја Анђелино,

Стисни коњу узду добро,

Не пусти га ти до воље,

Он ће тебе зле невоље.

Кад ћеш доћи пред дворове,

Пред дворове брата мога,

Пред дворе му коло игра,

У коло ће бити Ђуро.

До Ђура се не ухвати,

Е је Ђуро тај ђидија,

Чепаће ти ногом ногу,

Стиснуће ти руком руку,

Сломиће ти златне бурме,

Зубма ће те дохватити

За бијело лице твоје.«

Анђелина обрнула,

Пушта коњу добру вољу,

А коњ њојзи злу невољу.

Брзо дође пред дворове.

Пред дворове коло игра,

У коло је млади Ђуро,

До Ђура се ухватила.

Ђуро бјеше тај ђидија,

Чепао јој ногом ногу,

Стиснуо јој руком руку,

Сломио јој златне бурме,

За лице је угризао,

Просуо јој ситан ђердан.

Али Ђура сестра вика:

»Хајде, Ђуро, на вјенчање!«

Он је сестри говорио:

»Ја ти нећу тамо доћи,

Ево ми је уз рамена.«

  Народне пјесме

(Црна Гора и Дукађин)