Д-ру Валтазару
Богишићу
Као сухо
лишће с грана
Див за
дивом пада смјели;
Српство
скоро сваког дана
Лије поток
суза врели’ ...
Грешан је
сав народ српски,
Зле
судбине строге худе;
Јер му
понор смрти, дрски
Прогута
све боље људе.
Наша срца
језа хвата,
А јад и
бол душу пара:
Зар
најбољег нашег брата
Изгубисмо
Валтазара?! …
И твој дух
и снага клону
Знамменити
Србу дични,
Бол нам крши
душу болну
И јако смо
јаду вични ….
Словенство
те скупа жали,
К’о највећег сина Југа,
У број
српских снага мали,
Не остави
себе друга! ….
Цетиње,
19. априла 1908.
Валтазар Богишић
Нема коментара:
Постави коментар