Момче њиви врана коња

Момче њиви врана коња,

Врана коња и сокола.

Њивио га три године,

Четврту га оседлао.

Маши му се на рамена,

Те он мину преко села.

Селом иде, село пита:

»Ђе је кула Алил-бега?«

Све му село казиваше:

»Она Што је наврх села,

Она што је понајбоља,

То је кула Алил-бега.«

Право пође пред том кулом,

Врата бјеху затворена,

А пенџери отворени.

Мисли момче чињет што ће,

Доброме се домислио:

Свеза коња за авлију,

А сокола за селвију;

Па он пође на чардаке,

На чардаку мома спасе.

Мисли момче чињет што ће:

Хоће ли је разбудити,

Или ће је оставити.

Док се јаду домислио,

Коњицу је говорио:

»Дед завришти, мој коњицу,

Не би л' мому пробудио.

Ако мому ти разбудиш,

Ноге ћу ти потковати

Танком плочом маџаркињом,

Коњ циликну, двор одјекну.

2а то мома не хајаше,

Но још бољи сан чињаше.

Соколу је говорио:

»Ој соколе, мој соколе,

Ну закликни колко можеш,

Не би л' мому пробудио.«

Соко кликну, двор одјекну.

За то мома не хајаше.

Слеже доље у џардине

Те убере до три биља:

Једно биље феслиђена,

Оно друго ружмарина,

Оно треће каранфила.

Опет иде на чардаке,

Удара је првим биљем

Преко чела бијелога;

Удара је другим биљем

Преко лица бијелога;

Удара је трећим биљем

Испод грла бијелога.

Скочи мома ка манита:

»Ко је био у џардине

И убрао до три биља

Десну ногу саломио!«

»Не кун', момо, не кун', душо,

Него, злато, остај с Богом!«

»Хајде с Богом, ја ћу с тобом.«

»Не мош, душо, са мном доћи,

Висока је Шар планина,

Него, душо, остај с Богом.«

»Хајде с Богом, ја ћу с тобом.«

»Не мош, душо, са мном поћи,

Широка је Арбанија,

«Не може је коњиц проћи;

Дубока је мор - Бојана,

Не може је лађа проћи,

Камол' мома босе ноге,

Босе ноге у пачмаге.«

  Народне пјесме

(Црна Гора и Дукађин)