Лов ловио Малисоре

Лов ловио Малисоре

Око двора пашинога.

Он не гледа лов да лови,

Но да види пашиницу.

Она њега прва виде,

Маше руком и јабуком:

»Хајд у дворе, Малисоре,

Осман-паше дома није.

Неће доћи за неђељу,

Но је у лов у планину.«

Мудар бјеше Малисоре,

Поставио до три страже:

Једну стражу накрај мора,

Ону другу посред поља,

Ону трећу испред двора.

Малисоре у дворове,

Љуби лице пашинице.

Вика стража сакрај мора:

»Бјеж' из двора, Малисоре,

Ево иде Осман-паша!«

Малисоре и хоћаше,

Пашиница не даваше.

»Стан' полако, Малисоре,

Није ово б'јели снијег,

Да га газиш па оставиш,

ТСФо је лице пашинице.«

Вика стража сакрај мора:

»Бјеж' из двора, Малисоре,

Ево иде Осман-паша!«

Малисоре и хоћаше,

Пашиница не даваше:

»Стан' полако, Малисоре,

Н'јесу ово б'јеле овце,

Да их тјераш кроз планину,

Но је лице пашинице.«

Вика стража испред двора:

»Бјеж' из двора, Малисоре,

Ево дође стари паша!«

Малисоре бјежат ћаше,

Пашиница не даваше:

»Љуби боље, Малисоре,

Неће сада паша доћи.«

Осман-паша на дворове,

Малисоре низ прозоре.

Када дође Осман-паша,

Пашиници говорио:

»Зулко дано, љубо моја,

Што је коса замршена,

Што су очи замућене,

Што су дојке раскопчане?«

Пашиница говорила:

»Осман-паша господару,

Дојке су ми раскопчане:

Дојила сам лудо чедо;

Очи су ми замућене:

Сјеђела сам на прозоре,

Гледала сам слано море;

Косе су ми замршене:

Јер изађох на чардаке,

Пуну вјетар са планине,

Косе ми је замрсио.«

»Зулко дано, љубо моја,

Чија ј' ово самур капа,

И чије су пушке мале,

Чиј је коњиц у авлију,

Чиј је соко на селвију?«

»Осман-паша господару,

Братац ми је долазио,

Пио вино и ракију,

Све на голу вересију,

Па сам њему заставила

Самур капу, пушке мале,

Врана коња и сокола.«

  Народне пјесме

(Црна Гора и Дукађин)