Правдољуб
Попу Ристу М. Поповићу
Уз пркос вјековној борби и насиљу,
На отпор сили хидра и људождера –
Пењао се пун свијести светом циљу,
С надам у могућност часнога смјера.
Окупан крвљу која му с чела точи
Јурио је кроз тмину у огањ живи;
Гледајући смрти очима у очи
Летио је напријед к’о соко сиви.
На трупе њих бјеснило је да га смлаве,
Он их је поносно на пористу чекао,
Тонећи у вале ријеке крваве,
Гњева се дивље хорде није бојао.
Ударце је великодушно сносио,
И кад му је т’јело у ватри горело,
Мјесто да се мука клања’плашио,
Он је сав у пламену пјев’о весело…
Ведрећи мрачни облак што свијет кружи;
Испио је чашу смрти неминовне,
Свој дух припремио да Богу служи
И задобио спомен славе вјековне.
29. децембра
1904.
Нема коментара:
Постави коментар