Остарали пјесник
Испивених очи, намрштена чела,
Без и капи крви скоро и без даха,
Суморног погледа, лица невесела,
Живи у густини отровнога праха.
Прослављена дјела храбро сматра више,
Жали на судбину промашеног циља,
Против садашњости болесно уздише –
Без да кога куне или благосиља.
Од пропалих жеља трошни спомен гради,
Истрошена машта још га нешто вара,
И без идеала лети лажној нади:
Што за дан направи то за трен обара.
Његова је муза шћер вјечнога санка;
Некад оштро копље сад уморно снива,
Више не ратује на синове мрака,
Нити се радује, нит’ сузе пролива.
3. децембра
1904.
Нема коментара:
Постави коментар