У Драчу

У Драчу

Мргоди се небо и звијезде плачу…

И хуји Јадран … Галебови пиште!...

Вај, Србија је сва данас у Драчу!

Људи – нељуди, гдје нам је огњиште?

На шљеме наше гавранови гачу,

Злотвору гладно чедо хљеба иште!

Вај, Србија је сва данас у Драчу!

Људи – нељуди, гдје нам је огњиште?

Наше се сузе у сва мора стачу!

На наша поља туђи хати вриште!

Вај, Србија је сва данас у Драчу!

Људи – нељуди, гдје нам је огњиште?

Препукла срца, поробљених груди,

Доћи ће ускок на огњишта стара,

Да своју мајку из гроба пробуди,

Ко некад Христос из мртвих Лазара!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Вилсонова пјесма

Вилсонова пјесма

Ври, кипи срце и крв шуми врела!...

И сваки атом мога жића бреца…

Зар земља моја да суморна чела

Гледа, гдје њена у кврге мру дјеца?…

Ја чујем вапај палих милијона,

Под грубим мачем бјесомучног зв’јера,

И тешки одјек погребничких звона,

Уз кикот, писку гладног Луцифера.

Док Стари Свијет умире и грца,

Под копитама разузданих хата, –

Мени се чини да сваки крик срца

Његова звони дух наших палата.

Доста је било увреда и бола

И шутње, која душу срџбом рије!...

Зар сносит више лажнога идола,

Да и нас мучки мрцвари и бије?...

У борби за част, слободу и права!

Јер борба наша мртве васкрсава,

И носи ново доба човјечанству!...

Борба је наша гњев Богочовјека

На антихриста двадесетог вјека,

И пехар жучи Њемачкоме Царству!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

У албум Константину Јоксимовићу рањенику и осветнику

У албум Константину Јоксимовићу

рањенику и осветнику

Ја видим у те српски народ цио,

Који је прош’о кроз сва гротла мука,

И за то си ми тако драг и мио,

Вјесниче наше славе и јаука!...

У твоје зене као јесен мутне

Видим све патње, све псалме животу,

И све ограшја, све дане злослутне,

Сумрак и зору, Ускрс и Голготу!...

Ја видим у те српски народ цио,

И за то си ми к’о дах зоре мио,

Витеже, чедо ћутљивог сељака!...

И нека усуд сјенку жића збрише,

Што под ранама још свјетлуца, дише, –

Вјечан ће спомен остат на јунака!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Ћесару

Ћесару

Чуј, како вихор силази са страна

И хара села и градове празне,

Чувај вапај дјеце без хљеба и стана,

И оркан гњева и бујицу казне.

Бјежи у паклу, гдје те неман чека,

Сам баци с главе нахерену круну,

И одреци се имена човјека,

Џелату црни, у крвавом руну!...

Гром и олуја бије царство мрака,

И талас силни освете и бола

Носи на крила легије јунака,

Што огњем руше храм лажних идола…

Ћесаре, слушај устају гробови,

Које је твоја посијала рука,

Одмазду траже себри и робови,

Жртве насиља модерних хајдука.

Над Бечом црни облаци се вију,

Ћесар се мучи, јауче и стење,

Док Срби силно пустоше и бију,

И носе браћи својој Васкрсење.

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Зрињски и Франкопан

Зрињски и Франкопан

Носили сте зубљу Великога Дана

И развили стијег из огња и пакла,

У крвавој борби крвавих душмана

Једна светла мисо душе вам се такла!...

Али црна рука црнијех хајдука,

Распара заставу и угаси зубљу

Преко родних поља, утрина и лука

Зазвони смрт груба вјери, родољубљу!...

Кад су ваше главе под сјечивом пале

Народне су сузе сунце окупале.

Из крви с којом се дан Ускрса поче

Родила се Свемоћ освете и бола,

Која сруши кумир нијемих идола

И велико дјело сједињења доче!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Слика из рудника

Слика из рудника

О, дјецо наша, са топлога југа,

Ваша је патња крвава и дуга;

Док пуста села кукају за вама,

Животе ваше – скрива бездан – јама.

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Глигор Соколовић

Глигор Соколовић

”Кроз буру огња, крви и оркана;

Тамо, гдје црна цароваше рука,

Иш’о сам с дружбом сваке ноћи, дана,

Гонио чете крвавих хајдука.

Кроз пуста села дуж Србије Старе,

Гдје српска дјеца вриштаху под пале,

Подизао сам крваве олтаре

Слободе свете, и клао шакале”.

Ал’  авет црна, из мрачнога кута,

Угаси живот планинскога лава;

Ту гдје је мучки врела крв просута,

Из крви данас – робље васкрсава!

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”