На Бијеле Покладе

На Бијеле Покладе

Кркља месо у пињати –

Рано пријед седам сати;

Под тепсијом пита тиња; -

Већ печена стоји свиња.

Хљеба има изобила,

Ђеца су се окупила:

Траже мајци приганица

И осталих преслачица.

Вино стоји на асталу,

Већ домаћин трза палу*)

Сјече хлеба, сјече меса

И дијели по трпеза.

Скупила се ђеца, старци,

Укућани и дошљаци;

Свако има апетита

И мачка је данас сита.

Пију вина и мезете,

Док их пола дана срете,

Тад’ се дигну загријани

Па изађу на пољани:

Неки скачу у висине –

Пушкам’ мећућ’ од милине;

Неки стоје у родове –

То се наше “коло” зове.

Тако траје док мрак пане,

Тад’ се коло све растане:

Па се трчи на ожице

И кидају “печенице”.

Па поново почне свирка,

Пјеванија, граја, вика –

До дванајест ноћи сати,

Тад’ већ почну лијегати.

Неки бива и не спава;

Јер г’ од пића боли глава, -

Такви радо тражи сједник –

Чека “чисти понеђелник”.

Бар, када се пије, ије,

Тад’ за рачун мислит није,

Нит’ за какве друге јаде,

А најмање на покладе.

Д. Град, 1904.    М. М. Павићевић

*) Пала се код нас зове касапски нож.

“Голуб” бр. 4    1904.

Зрнца

Зрнца

Кажу лежи богатство и новцу,

Многи људи завиде трговцу:

Који паре броји, па се слади,

А најпосље умире од глади.

Не, богатство не лежи у томе,

Кад га човјек нема у другоме.

Богат ј’ они, ко живи поштено,

Поштење је благо негубљено.

Д. Град                        М. М. Павићевић

Поносан несносан

Поносан несносан

Неки писар Цоти,

Што је некад био,

Са безумља свога

Сав је свијет хулио.

Но кад дође вријеме,

Те га проћераше

И ђеци се малој

Улицом клањаше.

Не би л’ како свијет,

Заваро претворством,

И окитио се

Првашњим госпоством.

Али све узалуд,

“Калај не пријења,

Вук длаку и може,

Ма ћуд не мијења.”

Оста без успјеха,

Па сад из ината

Дочепа се човјек

Свог’ старог заната:

Кроји стару кожу

И мјехове брије;

С’ тијем сад ужива

Нек му жао није.

Јер свијет не трпи:

Хуље и ништавци,

А још мање људе

Ко њега лажовце.

Данилов Град, 1901.

Мићун М. Павићевић

“Голуб” бр. 5    1902.

Србин сам!

Србин сам!

Српкиња ме задојила мл’јеком

Од старине Србин сам пореклом!

Српски дишем а српски говорим,

Српству само душом, срцем дворим.

У мене су српски осјећаји,

Српске жеље, српски идеали;

Српска нада моје груди грије,

Српско срце у грудима бије.

Српске патње у души ме тиште,

Осјећам бол браће, која пиште,

Која трпе сто зала и мука

Од издаје невјернога Вука.

Србин желим за навијек бити,

И за Српство своју крв пролити,

Та ме жеља прати од давнина

Као вјерног домовине сина.

Данилов-Град    Мићун М. Павићевић

“Голуб” бр. 7    1905.

Богати касијер

Богати касијер

Било је то давно,

Слабо људи памте,

Да је један човјек –

Прим’о  по три плате:

Једна му је била

Истинита, права,

Коју му је Сенат –

К’о редовну дава!

-Ова му је плата

Доста добра била;

Ал’ потребе његове –

Није испунила.

Друга му је плата –

Била што је крао

И на туђе име

Из фонда примао.

Ова му је од прве

Нешто већа била;

Ал’ поред ње и трећа –

Њему је фалила.

Те је тако и трећу

Морао да има,

А та му је била –

Што је мито прима.

И та му је плата

Била са свим драга;

Јер од ње је највише

Пустог стек’о  блага.

И сад као некад

Он сиромах није,

Безброј има блага,

Које већ не крије;

Од новаца, које је –

Стекао од крађе,

Он ј’ огромне сазид’о –

Палате и грађе.

А од оних, које је

Примао за мито –

У сто магазина

Сасуо је жито.

Живио је раскошно

И богатству своме;

Милостиње он није –

Чинио никоме.

Но кад би му сиромах

Затражио хлеба,

Озбиљно би рекао:

“Брале радит’ треба!

Та и ја сам некада

Сиромашан био,

Па видиш како сам –

Сад обогатио?

Па још кад бих сваком

Од тог’ дио дао, -

Опет би сиромах

К’о  некад постао.

Зато не дам ништа,

Но ид’ па се вуци,

Те живјет’ не можеш –

Ти себе утуци!”

Но то самом’ Богу

Противно је било

И пазите, што се је

Од њега случило:

Палату и грађе

Гром је разорио

И пун се је бездан –

Понор учинио.

Ђе је била његова –

Кућа и огњиште,

Тун сад црне кукавице

Бораве и пиште.

И то мјесто ђе живје –

Срамно, непоштено,

Име веле носи сад:

“Криво је стечено.”

Жито у салаше,

Које му је било –

У пламен зелени

Све се претворило.

У којему човјек тај

И дан данас кука,

А то мјесто зове се:

“Јадна туђа мука.”

Д. Град      М. М. Павићевић

“Голуб” бр. 2    1904.

На дан смрти Бранка Радичевића

На дан смрти Бранка Радичевића

Спустили се до земље облаци,

У ноћи се претворили данци;

А плач тешки небеса пролама, -

Сву је земљу обавила тама.

У џбунове промукли славуји,

Ни глас шеве у пољу не бруји;

Од жалости настали ужаси,

До неба се раз’љежу уздаси! –

Природа се у црно завила;

А земља је свјетлост изгубила;

Јарко сунце слуша са уранка,

-Како народ оплакује Бранка!

Сав Океан дрмају таласи;

Жива искра пјесме се угаси;

Сви пјесници топло сузе лију,

На вјечни гроб своја прса бију.

Неста Бранка у гробу почива;

Ал’ остаде успомена жива:

Пјесме пуне дражи и полета,

Жив је Бранко докле је свијета!

Данилов Град (Црна Гора)  

Мићун М. Павићевић

“Голуб” бр. 14    1902. 

На Божић

На Божић

Пуцају пушке,

Чује се глас:

“Христос се роди

Свијета Спас!”

На ражњу стоји –

Испечен брав;

Полазник виче:

“Домаћине здрав!”

Звона цукају,

Одјекује пој,

Тутњава стоји

Као да је бој.

Данас је Божић –

Радосни дан

И сједи старац –

Малко је згријан.

Свако весело

Прати овај дан,

С миљем ужива

К’о  у слатки сан.

Д. Град, 1903.    Мићун М. Павићевић

“Голуб” бр. 20    1903.