Од доброга оца – неваљао син

Од доброга оца – неваљао син

Отац му је главар био

И јунак признати,

То ти може сваки човјек

Поштени казати.

Имао је и имање

Најбоље у село,

Живјело се у дом његов

Срећно и весело.

Поштов’о  је свагда људе

И њино поштење,

Те је и он код поштених

Стек’о  уважење.

Са хвалама није никад

На досаду био;

Он се није са јунаштвом

Много поносио.

Помог’о  је свагда оним’

Који помоћ траже;

Да је кога увр’једио –

То нико не каже.

Његов се је савјет увјек

У племе примао;

И ако он своје знање

Није истицао.

Живио је у поштењу

Све до гроба свога;

У вијеку имао је

Сина јединога.

Све имање посље смрти

Овога јунака –

Његовоме јединчету

Дошло је до шака.

И он јадник к’о  дијете,

Почне расипати!

Новца нема, те он земљу

Стаде продавати.

Трошио је на забаве,

Игре и музике,

Плаћао је с’ њим да иду

По четири свирке.

Зајмао је и дарив’о

Ма ко му тражио,

За будућност своју није

Рачуна водио.

Док ј’ одраст’о –

Упропасти скоро по иманај,

Па се нешће поправити

И доћи до знања.

Као момак већ одраст’о

Поче коња јахат;

Своје новце за сувишно

Одијело дават.

У пазаре одио је

Свакојега дана,

То је пио и трошио

Свуда по кафана.

Тражио је код свих власти

Па и код валдара,

Да би њега мјесто оца

Ставили главара.

Хвалио се, да је добар

И да је способан,

То је био и постао

Већ сваком’- несносан.

За главара није примљен,

Те од јада тога:

Расип’о  је и трошио

Што је боље мога.

Те је тако остануо

На ништа, без ништа;

Лишио се напошљетку

И свога огњишта.

Сад га видиш у вароши

Од рата до врата;

Тражи милост, пошто не зна

Никаква заната.

Сав издрпан,без капице

Иде по улица;

Изнемог’о и истрошен

Блиједога лица.

Нешт’ од зиме, нешт’ од глади

И других невоља,

На њега је наступила

И опасна боља.

Тек ако му пуно бјеше

Тридесет година, -

А рек’о  би – прошло му је

Вјека половина.

Биједни је његов живот

Завршен са тиме,

Што је једно јутро нађен

Пометен од зиме.

Сваковели:”Слава Богу!

Што га прими себи,

Да несрећник већ овуда

Од зиме не зебе.”

Отац му је стек’о  био:

Славу и поштење;

А он јадник није стек’о

Чак ни сажаљење.

Данилов Град, 1904. г.

М. М. Павићевић

“Голуб” бр. 10    1904.

Гарчу*)

Гарчу*)

Вјековима увијек горд стојиш,

Муње, грома слабо се кад бојиш,

Непокоран сили и природи

Оста свагда од како се роди!

С’ прољећа си красан погледати,

Кад ти гора отпочне листати,

А зима те начини сурова,

Са свијета и љутих мразова.

Ал’ вазда си мио виђет старче,

Од кад Турчин више не алаче

Уравница коријена твога;

Од кад њему сила изнемога.

Те т’ и гледам као спомен неки;

Што ме сјећа на вијек далеки,

Прича прошлост Српскијех јунака,

Храбра срца младијех момака.

Данилов-Град        Мићун М. Павићевић

*) Гарач је знатна планина у Црној Гори, лежи између Катунске и Брдске нахије.

“Голуб” бр. 16    1904.

На Бијеле Покладе

На Бијеле Покладе

Кркља месо у пињати –

Рано пријед седам сати;

Под тепсијом пита тиња; -

Већ печена стоји свиња.

Хљеба има изобила,

Ђеца су се окупила:

Траже мајци приганица

И осталих преслачица.

Вино стоји на асталу,

Већ домаћин трза палу*)

Сјече хлеба, сјече меса

И дијели по трпеза.

Скупила се ђеца, старци,

Укућани и дошљаци;

Свако има апетита

И мачка је данас сита.

Пију вина и мезете,

Док их пола дана срете,

Тад’ се дигну загријани

Па изађу на пољани:

Неки скачу у висине –

Пушкам’ мећућ’ од милине;

Неки стоје у родове –

То се наше “коло” зове.

Тако траје док мрак пане,

Тад’ се коло све растане:

Па се трчи на ожице

И кидају “печенице”.

Па поново почне свирка,

Пјеванија, граја, вика –

До дванајест ноћи сати,

Тад’ већ почну лијегати.

Неки бива и не спава;

Јер г’ од пића боли глава, -

Такви радо тражи сједник –

Чека “чисти понеђелник”.

Бар, када се пије, ије,

Тад’ за рачун мислит није,

Нит’ за какве друге јаде,

А најмање на покладе.

Д. Град, 1904.    М. М. Павићевић

*) Пала се код нас зове касапски нож.

“Голуб” бр. 4    1904.

Зрнца

Зрнца

Кажу лежи богатство и новцу,

Многи људи завиде трговцу:

Који паре броји, па се слади,

А најпосље умире од глади.

Не, богатство не лежи у томе,

Кад га човјек нема у другоме.

Богат ј’ они, ко живи поштено,

Поштење је благо негубљено.

Д. Град                        М. М. Павићевић

Поносан несносан

Поносан несносан

Неки писар Цоти,

Што је некад био,

Са безумља свога

Сав је свијет хулио.

Но кад дође вријеме,

Те га проћераше

И ђеци се малој

Улицом клањаше.

Не би л’ како свијет,

Заваро претворством,

И окитио се

Првашњим госпоством.

Али све узалуд,

“Калај не пријења,

Вук длаку и може,

Ма ћуд не мијења.”

Оста без успјеха,

Па сад из ината

Дочепа се човјек

Свог’ старог заната:

Кроји стару кожу

И мјехове брије;

С’ тијем сад ужива

Нек му жао није.

Јер свијет не трпи:

Хуље и ништавци,

А још мање људе

Ко њега лажовце.

Данилов Град, 1901.

Мићун М. Павићевић

“Голуб” бр. 5    1902.

Србин сам!

Србин сам!

Српкиња ме задојила мл’јеком

Од старине Србин сам пореклом!

Српски дишем а српски говорим,

Српству само душом, срцем дворим.

У мене су српски осјећаји,

Српске жеље, српски идеали;

Српска нада моје груди грије,

Српско срце у грудима бије.

Српске патње у души ме тиште,

Осјећам бол браће, која пиште,

Која трпе сто зала и мука

Од издаје невјернога Вука.

Србин желим за навијек бити,

И за Српство своју крв пролити,

Та ме жеља прати од давнина

Као вјерног домовине сина.

Данилов-Град    Мићун М. Павићевић

“Голуб” бр. 7    1905.