Посланица
Нашим изродима и издајницима
На мрске и зле смјерове ваше
Гнуша се наш народ и свијет сав;
Зар у храм жића светиње наше,
Да забодете мрски мач крвав?!...
О залутали изроди, луде,
Зар се тијем српски избавља род?
Мрски, продани синови, Јуде.
Што вам је тежак наше среће брод?!...
Злураде мисли, планови ваши –
То је отров – сјеме Демона злог.
Наш се дух вашег гњева не плаши,
Јер нашу земљу чува добри Бог.
На вас безумна, паклена чеда
нек пада вјечни стид, укор и срам,
Што силом мржње, пакости једа
Подривате овај слободе храм.
Зар наше матере рођени син
Свог’ оца мучки смаћи хтједе,
Па да кивно, као паклени џин
Крвцу му пије и срце једе?!...
Небо се вашу пакост љути,
Оно ће сатријет’ ваш клети сој;
Ко мирни народ буни и мути,
Тешко га души зликовачкој тој.
Ипак нас душа и срце боли,
Кад нама наш брат гробницу дуби;
И кад наше изроде храни воли,
И боље него синове љуби!....
Зар може гуја кад вјерна бити
Код толико силе отрова злог?
Ко издајника смије љубити
И хранит’ у њедра код срца свог?
Вараш се брате испод Авале,
У овој смутњи много си крив;
Ако су наше моћи још мале;
С нама је свуд Правда, а Бог је жив….
Знамо ми вашу злу, пакосну ћуд.
И све зашто мрзите наш Свети Дом;
Наша је снажна и челична груд,
Клоните се, да вас не смрви гром….
Јер ову земљу од Косова злог
Штити и брани наш пламени мач,
И мудрост наших валдара и Бог;
Она никад не зна за ропски плач.
Нас не покори ни Стамбол горди
Јер је наших душа гигантска моћ;
О наших гора мрски изроди,
Зар се тим дјелом може срећи доћ’?
Срам’те се, срам’те докле вас траје;
И својом крвљу гас’те змијску жуд;
Народ ће клет’ ваше нараштаје,
А вас ће све казнити Праведни Суд.
Цетиње, 28. октобра 1907.
