петак, 2. јун 2017.

Без утјехе


Без утјехе

Ћутао је немоћан нијем и гладан,
На пусто, упретано огњиште своје!...
У лицу као туга мрачан и јадан,
Слушао је дивљи јаук дјечице двоје.

Тјешио их је својим изнемоглим гласом,
Да ће им брзо мати донијет хране;
Да се умире само једнијем часом,
Она је већ давно кренула из кафане…

Дјеца су вјеровала оца својега,
На мајчин долазак ћутећи чекала,
И у тој жудњи к’о  смрт гладна заспала…

Она се враћала тужна без ичега,
И дошла на ледно огњиште своје –
И нашла к’о  мумију дјеце обоје…


31. децембра 1905.











четвртак, 1. јун 2017.

У очи нове 1906. године





У очи нове 1906. године

И ова ми је ноћца прошла без спања,
Са пуно дивљег бола и уздисања…,
Сви оловни јади, патње прошлог љета
Јављали су се око трошног кревета!...
Док ме од успомена језа хватала –
У души се је нова боља рађала!
Преживјелих болова било је доста,
Да мене прате и још неки оста.
*
Новога љета већ се сунце јавља
И новим бићем земљу поздравља…
А мој живот и даље, к’о  немитна вече,
Пролази и бурно у неповрат тече …


31. децембра  1905.








среда, 31. мај 2017.

Рађа се зора



Рађа се зора

Рађа се зора, сребрна к’о  кристал,
Румена к’о  усне чиле лепојке,
У пурпуру као од пламена вал,
Бијела као Венерине дојке…

Рађа се зора, одавно чекана,
И са собом доноси жељени дан.
У тој жудној зори душа је пјана,
Видећи пред собом остварени сан.

Рађа се зора, и с њом сунце друго;
Новим је животом сав дахнуо св’јет,
К’о  пошље буре угинули цвијет.

Рађа се зора, клон’ се вјечна туго,
И носи са собом болове и јад,
Већ је наших душа засићена глад!...


4. септембра 1905.







уторак, 30. мај 2017.

У зиму…




У зиму…

Сурови вихор с планина коси,
Силно, к’о  демон дрвеће ломи,
Ил’, к’о  да смрт собом доноси,
Урла и пр’јети све да поломи…

Зимњега сунца зраци умрли….
Мјесто њих гњевно к’о  мржња сњеже, -
Натмурени врх и равни грли…
Мраз к’о  бездушник, пакосно реже,

Замагљена зима царује свуд,
Леденим жићем слаби људску моћ
И с’ хуком пролази, к’о бурна ноћ.

И моје срце и болесну груд
Љубави твоје нехајство и хлад,
Пролама као паклени јад.


10. јула  1905.








недеља, 28. мај 2017.

На растанку



На растанку

Као самртник грчевито и јако,
Стискала је руку мршаву, ћутећи;
“Збогом” душа јој је шапћела полако,
Али му то није могла изрећи!

Очи јој пуне суза, бола и сјете
Без циља гледаху у његову зјеницу –
И он се заплак’о  као дијете,
Без да је мог’о рећ и једну речицу.

И она пође; тужна и без повратка,
А он остаде као јунак без славе,
Плачући за њом, јавно без престанка
И стењућ’ под ударом тегобне јаве.


18. априла 1905.








Посланица - Нашим изродима и издајницима


Посланица
Нашим изродима и издајницима

На мрске и зле смјерове ваше
Гнуша се наш народ и свијет сав;
Зар у храм жића светиње наше,
Да забодете мрски мач крвав?!...

О залутали изроди, луде,
Зар се тијем српски избавља род?
Мрски, продани синови, Јуде.
Што вам је тежак наше среће брод?!...

Злураде мисли, планови ваши –
То је отров – сјеме Демона злог.
Наш се дух вашег гњева не плаши,
Јер нашу земљу чува добри Бог.

На вас безумна, паклена чеда
нек пада вјечни стид, укор и срам,
Што силом мржње, пакости једа
Подривате овај слободе храм.

Зар наше матере рођени син
Свог’ оца мучки смаћи хтједе,
Па да кивно, као паклени џин
Крвцу му пије и срце једе?!...

Небо се вашу пакост љути,
Оно ће сатријет’ ваш клети сој;
Ко мирни народ буни и мути,
Тешко га души зликовачкој тој.

Ипак нас душа и срце боли,
Кад нама наш брат гробницу дуби;
И кад наше изроде храни воли,
И боље него синове љуби!....

Зар може гуја кад вјерна бити
Код толико силе отрова злог?
Ко издајника смије љубити
И хранит’ у њедра код срца свог?

Вараш се брате испод Авале,
У овој смутњи много си крив;
Ако су наше моћи још мале;
С нама је свуд Правда, а Бог је жив….

Знамо ми вашу злу, пакосну ћуд.
И све зашто мрзите наш Свети Дом;
Наша је снажна и челична груд,
Клоните се, да вас не смрви гром….

Јер ову земљу од Косова злог
Штити и брани наш пламени мач,
И мудрост наших валдара и Бог;
Она никад не зна за ропски плач.

Нас не покори ни Стамбол горди
Јер је наших душа гигантска моћ;
О наших гора мрски изроди,
Зар се тим дјелом може срећи доћ’?

Срам’те се, срам’те докле вас траје;
И својом крвљу гас’те змијску жуд;
Народ ће клет’ ваше нараштаје,
А вас ће све казнити Праведни Суд.


Цетиње, 28. октобра 1907.








субота, 27. мај 2017.

Јанку М. Веселиновићу




Јанку М. Веселиновићу

На српском парнасу, звјездо вјечног сјаја,
Рано се угаси живот пунан бола;
Врли миљениче блаженства и раја,
Твој дух сад царује код вјечног престола….

Велики Србине суморнијех дана!
Твоје златно перо много нам је дало –
Животни мелеме вјековнијех рана,
За тобом се широм Српство заплакало!

Слава ти чувени, неумрли бардо,
Достојни друже, наших великана!
С тобом ће се Србин поносити радо, -
Јер ти бјеше извор неисцрпних тајна….


Данилов-град , 8. јула  1905.