У албум Константину Јоксимовићу рањенику и осветнику

У албум Константину Јоксимовићу

рањенику и осветнику

Ја видим у те српски народ цио,

Који је прош’о кроз сва гротла мука,

И за то си ми тако драг и мио,

Вјесниче наше славе и јаука!...

У твоје зене као јесен мутне

Видим све патње, све псалме животу,

И све ограшја, све дане злослутне,

Сумрак и зору, Ускрс и Голготу!...

Ја видим у те српски народ цио,

И за то си ми к’о дах зоре мио,

Витеже, чедо ћутљивог сељака!...

И нека усуд сјенку жића збрише,

Што под ранама још свјетлуца, дише, –

Вјечан ће спомен остат на јунака!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Ћесару

Ћесару

Чуј, како вихор силази са страна

И хара села и градове празне,

Чувај вапај дјеце без хљеба и стана,

И оркан гњева и бујицу казне.

Бјежи у паклу, гдје те неман чека,

Сам баци с главе нахерену круну,

И одреци се имена човјека,

Џелату црни, у крвавом руну!...

Гром и олуја бије царство мрака,

И талас силни освете и бола

Носи на крила легије јунака,

Што огњем руше храм лажних идола…

Ћесаре, слушај устају гробови,

Које је твоја посијала рука,

Одмазду траже себри и робови,

Жртве насиља модерних хајдука.

Над Бечом црни облаци се вију,

Ћесар се мучи, јауче и стење,

Док Срби силно пустоше и бију,

И носе браћи својој Васкрсење.

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Зрињски и Франкопан

Зрињски и Франкопан

Носили сте зубљу Великога Дана

И развили стијег из огња и пакла,

У крвавој борби крвавих душмана

Једна светла мисо душе вам се такла!...

Али црна рука црнијех хајдука,

Распара заставу и угаси зубљу

Преко родних поља, утрина и лука

Зазвони смрт груба вјери, родољубљу!...

Кад су ваше главе под сјечивом пале

Народне су сузе сунце окупале.

Из крви с којом се дан Ускрса поче

Родила се Свемоћ освете и бола,

Која сруши кумир нијемих идола

И велико дјело сједињења доче!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Слика из рудника

Слика из рудника

О, дјецо наша, са топлога југа,

Ваша је патња крвава и дуга;

Док пуста села кукају за вама,

Животе ваше – скрива бездан – јама.

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Глигор Соколовић

Глигор Соколовић

”Кроз буру огња, крви и оркана;

Тамо, гдје црна цароваше рука,

Иш’о сам с дружбом сваке ноћи, дана,

Гонио чете крвавих хајдука.

Кроз пуста села дуж Србије Старе,

Гдје српска дјеца вриштаху под пале,

Подизао сам крваве олтаре

Слободе свете, и клао шакале”.

Ал’  авет црна, из мрачнога кута,

Угаси живот планинскога лава;

Ту гдје је мучки врела крв просута,

Из крви данас – робље васкрсава!

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Наша пјесма

Наша пјесма

Црна поноћ гасне, тоне,

У леденом лону свом,

Из окриља васионе

Свиће зора Роду мом!...

Са висина тихо слази

Христос, у свој златни штит,

Преко наших поља гази,

Горостасан, к’о  гранит…

Сије: љубав, мир и слогу

У словенских душа храм,

И враћа се блажен Богу

Кроз млијечних стаза плам.

Захори се пјесма жудна,

Као божје трубе глас,

И словенска мис’о  будна

Претвори се у ‘) - талас. –

То је химна два витеза,

Који славе Ускрс свој, -

То је наша марсељеза,-

Србхрватов – славопој!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Химна ускрснућа

Химна ускрснућа

Са гробовишта старијех Јелина,

С болом и гњевом гордог исполина,

Полетјели су, као војске џина,

На капијама Боланог Дојчина.

Ни једно срце није сумња такла,

Ни једна душа задрхтала није,

Кроз буру огња, олује и пакла,

Српски се сељак попут орла вије.

И хоће крви, освете и туче

И хоће оков тешки да раскине,

Ту, гдје он бјеше свој господар јуче,

Крв синовљеву му пију жедне псине…

Бугарин црни, на друм царски стао,

И брани земљу, коју мучки узе,

Од узбуђења муком задрхтао

И к’о  злочинац стење, лије сузе…

Грме плотуни… Солун сунце зари…

Отимач клоне и хвата га страва,

Бог ускрснућа обзорјем шестари,

Из гроба Српски Народ васкрсава!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”