Тајна

Тајна

Пун сам једне жудње, коју не зна нико

К’о ни у сверама сва млијечна стада,

И ту жудњу ја сам на ћутање свико,

Премда у ме кипи вјечно ко вал јада…

Ал’ ја нећу да ме њени талас носи

У свијет безумља, у поноре мрачне,

Јер ја желим моје сунце да пркоси

И вјечно се блиста у свемире зрачне…

Зато ја ту жудњу и од себе кријем,

Јер то није жеља обична човјека;

И док тако чиним могу да се бијем

Са свом суровошћу живота до в’јека!

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Пјесма болу

Пјесма болу

У шуме наше нема више хлада,

На њиве наше класје се не злати;

Пасишта чаме без бијелих стада!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

На прела наша не купе се секе,

У цркве наше свештеник не чати;

У куће наше нема колијевке!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

О клину нема пушке, ни ханџара,

Сломљене гусле, не купе се свати;

Побјегле љубе испред јаничара!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

Градови наши пуше се у гару,

На огњиште се клупко гуја јати;

Мајке су наше слуге отмичару!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

Села су наша пуста без момака,

Опљачкане су куле и вајати;

И нигдје, нигдје од живота знака!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

У крше наше крштени вук уђе,

И поче дјецу у бешике клати,

Светиње наше сад су робље туђе!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

Вај, вихор смрти пустоши у коси,

Док пир пирују Јуде и Пилати;

Вал бурне р’јеке скрхан трофеј носи!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

Миришу горе на мемљива меса

И црни гавран спровод мртвих прати;

Јецај и урлик пролама небеса!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

Наша су врела усахла и мртва,

Друмове царске чувају џелати;

Сви смо ми једног лажног бога жртва!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

Пала је поноћ очајна и тешка

На хриди црне! Стење земља мати;

Вај, сломљена је мишица витешка!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

Прогнано робље туђа поља ради,

Никола с Бечом и данас се брати;

Сва Црна Гора умире од глади!

Боже, кад злочин злочинац да плати?

О, Мајко моја, пресвисла од бола,

Цвили и плачи, пати, пати, пати!

Свој злочин раскраљ и деспот Никола

Најзад ће својем народу да плати!

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Милош Р. Спасојевић

Милош Р. Спасојевић

Над Гласинцом тмурним чу се поклич тешки,

Посртаху чете дивље и окрутне;

Дух рањених људи снажни и витешки

Дизаше се гордо кроз облаке мутне.

И ни једно чедо каменијех гора

Није за коб, сумњу, страх и бољу знало

Преко раштрканих љеша и мрамора

Ледено је сунце за горе падало.

И ти си немиром узбурканог мора

Ступао мрк, крвав кроз црне облаке,

Предводио своје крваве јунаке.

Када је прољетна зазорила зора

О кад роса сунца све горе позлати –

Чу се мукли поклич: ”Збогом, мила мати!”

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Преклоните главе

Преклоните главе

Ви, чађаве душе, преклоните главе,

Кад се народ овај на устанак диже,

И баците са се одоре прљаве,

Сад кад небо наше плам освете лиже!

Ћутите, вампири растрованих срца,

Ваше гнусне бајке већ не слуша нико;

Неће народ овај у кврге да грца

У туђини он се на слободу свик’о.

Преклоните главе! Нација се буди!

И ускршња зора иза гора руди!

Полазе легије… Пучу ланци роба!...

Преклоните главе! Док сељаци хрле,

Да покају браћу, робове умрле,

И своју домају оживе из гроба!

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Јесења елегија

Јесења елегија

Пала је јесен увела и тужна

На поља наша, која туђин тлачи.

И нигдје сунца да огрије  сужна!

Србијо мајко, не цвили, не плачи!

Боже, проклетство збаци с рода мога,

Обнови живот невине нејачи,

И казни, смрви духа пакленога!

Србијо мајко, не цвили, не плачи!...

Вај, камо наше круне и трофеји,

С њима се данас диче фарисеји;

Док племе моје посрће и проси!...

Боже, да л’  стиже крик нашега бола

Тамо до твога азурног престола?

Србијо мајко, мушки свој крст носи!

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

У Драчу

У Драчу

Мргоди се небо и звијезде плачу…

И хуји Јадран … Галебови пиште!...

Вај, Србија је сва данас у Драчу!

Људи – нељуди, гдје нам је огњиште?

На шљеме наше гавранови гачу,

Злотвору гладно чедо хљеба иште!

Вај, Србија је сва данас у Драчу!

Људи – нељуди, гдје нам је огњиште?

Наше се сузе у сва мора стачу!

На наша поља туђи хати вриште!

Вај, Србија је сва данас у Драчу!

Људи – нељуди, гдје нам је огњиште?

Препукла срца, поробљених груди,

Доћи ће ускок на огњишта стара,

Да своју мајку из гроба пробуди,

Ко некад Христос из мртвих Лазара!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”

Вилсонова пјесма

Вилсонова пјесма

Ври, кипи срце и крв шуми врела!...

И сваки атом мога жића бреца…

Зар земља моја да суморна чела

Гледа, гдје њена у кврге мру дјеца?…

Ја чујем вапај палих милијона,

Под грубим мачем бјесомучног зв’јера,

И тешки одјек погребничких звона,

Уз кикот, писку гладног Луцифера.

Док Стари Свијет умире и грца,

Под копитама разузданих хата, –

Мени се чини да сваки крик срца

Његова звони дух наших палата.

Доста је било увреда и бола

И шутње, која душу срџбом рије!...

Зар сносит више лажнога идола,

Да и нас мучки мрцвари и бије?...

У борби за част, слободу и права!

Јер борба наша мртве васкрсава,

И носи ново доба човјечанству!...

Борба је наша гњев Богочовјека

На антихриста двадесетог вјека,

И пехар жучи Њемачкоме Царству!...

Мићун М. Павићевић – “Прекоморке”