Елегија

 

 

 

Елегија

 

Ко тужни јауци рањена сокола,

Са скрxане мире јецали су звуци —

И у океану заблуда и бола,

Трошили се, ко талас у морској хуци.

 

Ко очајни уздах сломјена срдашца,

Замагљену душу сјета је пратила,

К’о на трошним т’јелом немоћнога старца,

Над бићем се тешке чамотиња вила.

 

И ни једне пјесме, милином проткане,

Вила моја није никад отпјевала;

К’о блиједи зрачак усред ноћи тамне,

Тако је звјезда среће моје сјала.

 

И данас, у вртлог буре и трвења,

Саломљена душа, к’о очајник рида,...

А срце, под бичем бола и мучења,

Јеца и издише — ломи се и кида!...

 

Данилов-град 11. марта 1906. г.