Далеко од тишме...

 

 

 

Далеко од тишме...

 

Далеко од тишме мемљивог града,

У чистом зраку мирисног прољећа,

Моја је душа заносна и млада

Тражила за се живота и цв’јећа...

 

И ја сам ишо куда душа жели:

Кроз самотне горе, кроз поља цвјетна,

Гдје — осим себи - у предјео цјели

Не виђох никог суморна ни сјетна.

 

Лутајућ’ тако без промисла пута:

Души сам стек’о живот, помлађење,

И враћао се продртог капута

На личном крвљу орошено ст’јење...

 

1. маја 1907.