Обмана

 

Обмана

 

Погледи њени будaлaсти и луди,

Одкривали су пустош срца дивљега...

Подивљала душа и немирне груди —

Казиваху, да она не воли њега,

 

И он је ту промјену и сам осјетио,

Па ипак маштао је, да је то шала,

Од зебње чисто није вјероват смио,

Да се она још лани другом обећала.

 

Док се једно јутро кроз варош прочуло,

Да њу испратише сватови у село –

Уз шум заносне пјесме к’о горско врело ...

 

И ако му се тад у души смркнуло,

Он у ту јаву није вјероват хтио —

Јер он је њу силно и лудо љубио!...

 

31. децембра 1905. г.