Осветник

 

Осветник

 

Ћутећ’ у души својој оркан, буктињу страсти вреле,

У срцу буру, у крви огањ и вјечити пламен,

Носећ у руке мач сверазорни, у очима стр’јеле,

Грамзио је за освету, јаких груди, као камен.

 

Стојички сносећи све болове позлеђених рана:

Кроз хрпе костура јурио је силно као олуја;

Крут, снажан са свог помамног хата, крвљу окупана,

Сјекао главе, с једним ударом, к’о Новаков Груја.

 

Из његове душе није се чуло ропње, ни крика.

И кад је видио да је и он скоро догорио

Пун смјелости, самопрегорења, накажена лика,

Кроз логоре је непријатељске, као луд летио.

 

И кад су олова кроз његове мушке груди рила;

И кад се његова смиона глава са мачем срела:

Још му је у срцу завјетне мисли царила сила,

И његова гигантска душа као вулкан врела!...

 

Данилов-град, 23. јуна 1907.