+
Адамову
Над
свјежом раком Сријемца и Јанка
Још
муза љепоте очајно јеца,
А
наши барди свакога састанка,
За
њима плачу ко сиротна дјеца.
Очекујућ души саломљеној
вида,
Срца
нам разрива бол и туга пова:
Данас
широм Српство уцв’јељено рида
И
жали великог Павла Адамова.
7. фебруара 1907.
Нема коментара:
Постави коментар