Крвава је...

 

 

 

Крвава је...

 

Крвава је ноћца ова.

На мом небу зв’језде није,

Као срце од болова

Tмурна нарав сузе лије...

 

У пустоме селу моме

Ридање се смртно чује,

Ко облаци кад се доме —

Плач за плачем одјекује...

 

То огњиште моје мило

Зли духови дрско тлаче,

Небо за њ’ је сузе лило,

За њ’ и моја душа плаче!...

 

10. маја 1907.