Посље кише...

 

 

Посље кише...

 

К’о безазлена душа, чиста дјевојке невине,

Успаване, - равни дишу дахом свјежине бујне...

Чује се тихо врење... и чисто пуне милине,

Таласају се њиве, к’о плаветнило зоре рујне.

 

Лагани вихор сањиви, доноси мирис меки,

А ваздух чести и благи, к’о сан посље ужаса,

Чисто ми душу снажи ... Брујање и шапат неки

Чујем на свакој страни. И гора дише без гласа...

 

Сунце весело грије, ријека нечујно тече,

Потајни шум извора безбрижну долину буди —

И птице умилније поју... И к’о тиха санана вече,

Мир и задовољство влада у срца свијех људи.

 

28. маја 1905.