Са
села
Са
бијелим плаштом стоје покривена
Суморног
Јаблана груд, плећа широка;
У
пропланке испод гордог му тјемена
Види
се на пашу раштркана стока...
У
сеоце, које сива магла скрива
Стоја
богомоља чађава и стара,
Из
снијега, који око ње почива,
Вири
као глава старог оџачара.
Светац
је. У храм се скупљају сељаци,
На
сваког хаљине издрпане, жуте:
И
к’о учитеља уплашени ђаци,
С
дрхатом пољубе знамење и ћуте!...
А
духовник млади, к’о каква кокета, -
Намјестио
вјеђе и укочен стоји,
К’о
да је на балу поскакује, шета,
И
нешто нејасно шапуће и броји...
А
претходник његов, стар, лица блиједа
Храпавијим
гласом народ благосиља;
Послужитељ,
к’о луд, урличе без реда,
У
храму се ствара хармонија дивља..
10.
фебруара 1906.
Нема коментара:
Постави коментар