Тмурни сонети

 

 

Тмурни сонети

 

Саломљене душе, срца расчупана,

Самотан без живота - јец’o je болно.

Потајног мучења бол, свирјепост крајна.

Парала је његово срце мраморно!...

 

Без љубави, милости и сажалења,

К’о осуђеник, чекао је пошљедњи час;

Сви дубоки знаци његова мучења –

Умирали су, као разбијени талас.

 

И он је издис’о без ропње и крика,

Без понуде и без пошљедњег причешћа —

Нечујно као догорела свијећа...

 

Сахрањен је без пратње и свештеника

И с њим сав над и идеали његови

Сва страдања, муке и дивљи болови!...

 

10. јуна 1906. г.