Непријатељи...

 

 

Непријатељи...

 

Србима и Хрватима

 

Гледали су се мрачно са неким звјерским погледом,

Још из доба дјетињства мрзјели су се покашто,

Опивени смртно са неким бесмисления једом,

Бјеху заклети душмани и без да знаду зашто.

 

Они су расли а њихова мржња још и више,

Нарав им биваше све већа, а крв све силнија.

У лудост и се глупо и бесавјесно закрвише,

И с дана у дан њихова борба беше ужаснија.

 

Сријетаху се готови да један другог смлаве,

Гонили су се немилостиво, дивљачки и јавно,

Свједочили су им очи ватрене и крваве,

Да им бјеше један другом одузет живот, главно.

 

И на двобој су се у жељи сретали и клали,

У дивљем заносу доживотне ране трпjели,

Под самртним ударцима као тигрови јечали,

На смртној постељи лежали и покорит’ се не хтјели.

 

И снага им већ поче малаксавати охола,

И крвце пламене утишало се бурно врење –

И они сада под ранама несноснога бола,

Постали здрели људи, здрело и њихно мишљење.

 

Разумни: кајали су се и стали сузе лити,

И ако један другом жеље не бјеху познат’ дали –

Душе су им се у неком миљу стале грлити

И они се у великом чуду љупко гледали ...