Oпроштај

 

 

 

Oпроштај

 

Док вјеровах у те лудо и бескрајно,

Ти бијаше за ме: Бог, вјера и нада

И биће велико, божанствено, тајно,

Што ме заклањашe 0д буре и јада.

 

У срцуби и гневу бјеше ми још слађа,

Јер не познах твоје обмане и лажи:

Ти бијаше за ме сваки дан све млађа,

Сваки твој загрљај од вјечности дражи.

 

Данас, кад је зубља вјере угашена,

Младост усахнула, ко јесење цв’jeћe,

Постала си за ме свакидашња жена,

Ја обичан човјек, без наде и среће!..

 

13. децембра 1906.